Prvih par godina proletelo je za trenutaka. Dečak koji nije poznavao svoju majku živeo je na selu zajedno sa svojim ocem. Život im je tekao lepo, uglavnom su se bavili poljoprivredom i uz to uzgajali stoku. Kuća u kojoj su živeli bila je obična seoska kućica sa svega tri prostorije. Jedina stvar koje se dečak užasavao bio je podrum. Kao malom bilo mu je zabranjeno da silazi dole, a posebno kada bi mesec na nebu sijao najvećim sjajem. Svakog punog meseca iz podruma dopirali su užasni krici i svakog punog meseca njegov otac bi nestajao bez objašnjenja gde ide. Dečak je rastao i sazrevao u međuvremenu saznao je za postojanje chakre koju je i sam posedovao. Sa nepunih 11 godina ovladao je potpuno vatrenim tehnikama. Do njegove 13 godine u njihovom životu ništa se nije menjalo. Osećala se praznina u grudima svaki put kada bi neko drugo dete video sa majkom. Ta trinaesta godina bila je prelomna u njegovom životu.

U toploj letnjoj noći između petog i šestog avgusta njihovo selo bilo je napadnuto od strane bandita. Kuće su gorele, ljudi kao sumanuti trčali ne bi li spasili živu glavu. Nastala je opšta pometnja i  gužva. Dečakov otac sakrio ga je u podrum. Prvi put za svoga života našao se u toj prostoriji. Rešetke debljine njegove ruke nalazile su se na sredini prostorije, a sa svakog zida kretali su lanci toliko teški da čak nije mogao ni da ih podigne. Napolju se odvijala bitka i u jednom momentu vrata podruma su se otvorila. Dečak je isčekivao svog oca, ali na vratima se pojavio čovek u poznim četrdesetim. Sav u panici dečak je uradio znake rukama i vatreni zmaj poleteo je ka čoveku uz to usmrtivši ga. Iako je vatra uzela maha i zapalila sve oko njih dečak prvih par trenutaka nije osećao ništa, samo tišina dok ga bol nije pokosila i oborila na kolena. Jedna po jedna koska u telu lomila se formirajući izgled vuka. Ceo proces transformacije bio je propraćen užasnim bolom i kricima dečaka. Pretvorivši se u vuka rastrgao je na komade još jednog čoveka koji se nalazio u kući, a zatim nestao u šumi.

#card56 #card341

Sledećeg jutra dečak se vratio do svog sela. Devastirano selo još uvek je gorelo, dok su stanovnici ležali duž puta. Otišao je do svoje kuće gde je na pragu zatekao oca probodenog mačem i kopljem kroz leđa. Za jednog trinaestogodišnjaka taj prizor bio je užasan. Do sutona nije mogao da dođe sebi. U krilima držao je očevu glavu i lio suze iz sad već crvenih očiju koje do tada nije primetio. Iz štale u daljini se čulo neko šupškanje. Smirio se i bio je spreman da ubije svakog bandita koji odatle izađe.

#card478

„Pokaži se odmah, ko god da si. Platićeš za ovooooo!!!!!“

Par trenutaka kasnije iz štale izašao je dečak, kojeg je znao tu iz sela, sa podignutim rukama.

„To sam ja Zjala, nemoj da me povrediš, molim te.“ – rekao je dečkić uplašenog glasa.

Zjala je bio dve godine mlađi komšija koji je živeo par kuća ispod njega. Često su se igrali zajedno i smatrali su jedan drugog za prijatelje. Pokušao je da ga smiri i brzo su se kroz razgovor pribrali i napustili to mesto. Poneli su nekoliko namirnica, odeću i po jednog konja. Dečak je tog dana zbog neopisivog bola i tuge aktivirao još jednu tajnu koju je nosio sa sobom. Probudio mu se sharingan.

Sledeće poglavlje njihove priče nastavlja se ubrzo. Obojica su trenirali i usavršavali svoje sposobnosti na putovanju. Nisu se zadržavali ni na jednom mestu duže od nedelju dana. Oko punog meseca skrasili bi se na neko skriveno mesto ne bi li junak naše priče uspeo da zaključa sebe i bez privlačenja puno pažnje uradi transformaciju. Vremenom i uz knjige koje su krali iz raznih biblioteka uspeo je da usavrši svoju transformaciju skoro do maksimuma. Mogao je da se transformiše bilo kada i uz dosta manje bola. Sada je više ličio na vukodlaka (čovek-vuk), i nisu morali da ga zaključavaju svakog punog meseca pošto je bio u stanju da kontroliše svoje postupke. Živeli su uglavnom od pljačkanja raznih sela i kampova na koje su nailazili. Nikada nisu ubijali ljude već bi se samo ušunjali uzeli šta žele i pobegli nazad. Par puta su čak i glumili siročiće ni bi li ih ljudi primili u svoju kuću i onda ih na spavanju potpuno pokrali i pobegli. Morali su da se snalaze ne bi li preživeli. Svet je postajao sve okrutniji, a tu nije bilo mesta za dobre dečake. Kada su stasali i dovoljno ojačali od nekih sela su uzimali pare ne bi li se rešili bandita ili bilo koje pretnje.

To njihovo putovanje trajalo je nepune tri godine. Dečak je napunio sedamaest, a Zjala petnaest godina. Te godine takođe u leto, meseca jula, čuli su za priču o gradu koji se nalazio na samom severoistoku zemlje. Po pričama koje su čuli mesto je bilo utočište za sve ljude, pa čak i za nekog poput njih.

„Mislim da je vreme da se skrasimo i nađemo novi dom. Šta ti misliš Zjalane.“

„Sviđa mi se kako to mesto zvuči, još koliko smo čuli oni poštuju sunce, a ti imaš problema sa mesecom. Možda neko tamo ima rešenje da ne moraš da se pretvaraš u tu stvar više.“

I tako pao je dogovor da završe još par poslova, skupe pare i krenu ka tom novom mestu. Još jedan pun mesec bližio se. Dogovorili su se da nakon tog punog meseca zatraže pristup u tom gradu. Svakim danom kako se mesec punio dečak je osećao sve veću napetost i bes. Često bi se izdrao bez razloga, ali nisu obraćali previše pažnje na to. Mislili su da to ima neke veze sa time što će konačno da se skrase. Došao je i taj dan poslednjeg punog meseca. Dečak je znao da nešto nije u redu, ali nije želeo da pokvari to zadovoljstvo koje je Zjalan ima što će konačno da se skrase. U suton mesec je krenuo da se pojavljuje, ovog puta drugačije boje nego svaki do sada. Obavijen nekom crvenom aurom nikako nije mogao da prestavlja nešto dobro. Dečak je to znao i krenuo je ka mestu gde se ranije često zaključavao, ako požuri imaće taman vremena da stigne. To mesto bila je neka pećina u blizini jednog omanjeg sela.  

Nešto nije bilo u redu. Osećao je da transformacija počinje mnogo pre nego što bi trebalo da se desi, a bes u njemu postajao je sve veći, gotovo neizdrživ. Trčao je prema pećini dok su mu usput jedna po jedna kost pucala. Znao je da nema mnogo vremena i da verovatno neće stići, ali se trudio i žurio.

„Bežite odatle. Brzo.“

Prodrao se na dva dečkića koja su stajala blizu pećine bojeći se da uđu. Dečkići su se rastrčali kada su ga ugledali bežeći do sela. On sam uspeo je da se domogne lanaca, prvu ruku obe noge i ruku uspeo je da fiksira, ali poslednja ruka ostala mu je slobodna. Ulagao je ogroman napor ne bi li se odupreo želji da isčupa te lance i pobegne. Ubrzo ispred njega se pojavlio tridesetak seljana, pa čak i neki momčići njegovog uzrasta. Koplje je poletelo i okrzlo mu levu stranu trupa. To je bila poslednja kap koja je prelila čašu. Bes koji je osećao više nije mogao da kontroliše. Jedan po jedan lanac pucali su pod snagom njegovog tela. Seljani krenuli su da jurišaju ne bi li obuzdali zver, ali niko od njih nije bio borac. Kroz prvi talas napada prošao je kao kroz maslac. Tela su letela na sve strane. On sam bio je okupan krvlju. Jedan po jedan seljanin padao je pod njegovim kandžama. Poslednjih par uplašeno je bacilo svoje noževe i štitove i dalo se u trk. Predator u njemu proradio je i krenuo je da ih lovi jednog po jednog. Poslednji čiju krv je osećao bežao je u pravcu iz koga je on došao kada je sve krenulo da se dešava. Dao se u trk i konačno ga uhvatio. Bio je to jedan od onih dečaka sa početka.

„Molim te nemoj da me povrediš. Molim te.“

Molio je za svoj život, ali ovog puta mu nije imalo spasa. Prosto bes koji je kao vukodlak osećao bio je prejak da bi to kontrolisao. Krenuo je da mu otkine glavu kad ga je kamen pogodio. Razbesneo se još više i pogledao u pravcu iz kog je kamen doleteo. Bio je to Zjalan, konačno ga je sustigao.

„Šta radiš to, šta se desilo sa ovim ljudima.“

U potpunom šoku od prizora koji je zatekao Zjalan nije mogao da se skoncentriše na samu borbu i situaciju ispred njega. Nije mogao da veruje šta je njegov najbolji drug uradio sa gotovo celim selom. U Zjalanu je proradio bes takođe, želeo je da ga kazni i zaustavi ne bi li spasio bar tog jednog dečka. Bacio je još jedan kamen, pa još jedan. Vukodlak pred njim počeo je da urliče. Skloni se sa dečakića koji se dao u bekstvo. Pokušao je da ga pojuri, ali još jedan kamen ga je pogodio u glavu potpuno ga razljutivši. Zjalan je znao da mora da krene da koristi tehnike ne bi li ga zaustavio i tako prvo je stvorio nalete vetra, a zatim podigao kamenje sa zemlje i obmotao ih oko Vukodlaka. Znao je da neće moći tako da ga zadrži, ali bar će kupiti vreme dečkiću da pobegne. Kameni zatvor krenuo je da puca i zver izlete iz nje jednim potezom kandži okončavši život mladog Zjalana. Taj poseban trenutak junaku naše priče vratio je kontrolu nad tom zveri, a i mesec se polako sklanjao sa najviše tačke na nebu. Dečak se vratio u svoje stanje normalno stanje opet dok je u naručju držao glavu svog najboljeg prijatelja.

„Znao sam da si unutra.“ – reče Zjalan izbacajući krv na usta.

„Ne pričaj, moraš da odmaraš sada. Izvini nisam želeo da te povredim, jednostavno nisam mogao da se kontrolišem.“

„Nemoj da kriviš sebe, nisi mogao ništa protiv te zveri u tebi.“

„Izdrži još malo, dovešću pomoć.“ – dečak je krenuo da ustane, ali ga Zjalan zadrža.

„Tvoje oči opet su promenile oblik, sad sijaju čak i jače nego pre.“ – bile su to poslednje reči koje je Zjalan uspeo da kaže.

#card543

Suze su krenule niz dečakove obraze padajući po mrtvom telu njegovog druga. Bol i tuga koju je osećao bila je neizrečiva. Opet je ostao potpuno sam u ovom usranom svetu, ali ovog puta svojom krivicom. Praznina koju je osećao izjedala ga je do te mere da je želeo da umre. Uzeo je kunai i krenuo da prereže grkljan, ali čim se zasekao čudna energija usisala ga je negde.

#card13 #card858 #card852

„Šta se dešava gde sam to ja?“ – kunai mu je ispao iz ruke, a on sam nalazio se u potpuno hladnoj dimenziji bez trunke svetla.

„Jel ovo pakao? Neka mi neko odgovori.“ – urlao je iz sveg glasa ispaljujući vatrene napade na sve strane. Ništa od toga nije mu moglo pomoći ovde.

#card17 #card19 #card57 #card59

Nastaviće se.