Naruto Ninja Way

2018

Powered by Forumotion.

NNW
Login
Register
Zoro i ShinraiJuče u 8:17 pmZoro
Kapija sela ListaPon Dec 10, 2018 8:31 pmPetrovich
Suma Ka'SanenPon Dec 10, 2018 8:28 pmPetrovich
Petrovich-ev genin ispitPon Dec 10, 2018 2:59 pmPetrovich
Rezidencija PetrovichPon Dec 10, 2018 1:56 pmPetrovich
Evidencija prolaskaPon Dec 10, 2018 12:30 amPetrovich
Park ChiuraNed Dec 09, 2018 1:19 pmYamachi
Ichiraku ramen shopNed Dec 09, 2018 1:09 pmYamachi
Yamachi-jev 2 genin ispitNed Dec 09, 2018 11:44 amYamachi
Selo HogakureNed Dec 09, 2018 12:32 amAvelj
KapijaSub Dec 08, 2018 10:17 pmYamachi
Forest GraveyardSub Dec 08, 2018 8:55 pmYamachi
Sakiramina kucaPet Dec 07, 2018 10:32 pmSakirama
Kafic GamoSub Dec 01, 2018 5:36 pmUroko
Ichiraku ramen shopČet Nov 29, 2018 8:19 pmNAORI
Naorieva KucaČet Nov 29, 2018 7:53 pmNAORI
Emeil i RenČet Nov 29, 2018 2:15 pmRen Uzumaki
Krug PozudnihSre Nov 28, 2018 6:57 pmNNW Game Master
Sakura Park Sre Nov 28, 2018 6:54 pmNAORI
Naorieva KucaSre Nov 28, 2018 6:46 pmNAORI
Yokova kuca!Uto Nov 27, 2018 8:30 pmYoko
Rei i ShukuroUto Nov 27, 2018 5:19 pmShukuro Kaguya
Yoko vs ShinraiPon Nov 26, 2018 5:09 pmYoko

Winter Contest

NNW :: Seksi proba :: Portal :: Holder :: Igra :: Contesti
taj Sub Feb 24, 2018 6:40 pm
avatar
Admin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Ovo je takmičenje koje traje do 01.03.2018. i ne morate se prijavljivati.


  • Vas zadatak je da napisete pricu u kojoj cete razraditi biografiju vaseg lika. 
  • Pricu treba u spoileru da ubacite u ovoj temi, naslov spoilera neka bude naslov vase price.
  • Maksimalan broj reci je 2500, minimalan je 500 (pazite na ovo)
  • Izglasavanje ce se vodi kroz dva nacina :
    1. Vi cete glasati za najbolju pricu. (50% rezultata) (glasanje traje 2 dana, videcete nacin i sve)
    2. Adminka @єเɭ๏ץ sa kolegama ce da napravi svoju rank listu najboljih prica. (50% rezultata)

    -Sabrani glasovi bice obelodanjeni 5 dana nakon kraja takmicenja (dakle 5-og marta)



Prvo mesto dobija 120 tokena.
Drugo mesto dobija 80 tokena.
Trece mesto dobija 40 tokena.
taj Sub Feb 24, 2018 8:22 pm
avatar
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000


Kazumina prica...:

Ja sam se kako ja znam rodio 26.08.170.god. tako da sada imam 18.godina.
Moje ime je Kazuma Uchiha.
Posto sada ja treba da ispricam sve o svom zivotu da krenemo od pocetka:

>176.god. ( sesta godina zivota )
Iz ove godine vucem prva secanja...
Ziveo sam sa starijim bratom, ocem i majkom u kuci na obodu kampa. Ustvari roditelji skoro nikada ni nisu bili kuci zbog njihovih nija misija i zato sam veci deo zivota proveo samo sa bratom. Posto je on isao putem mojih roditelja i on je krenuo putem ninje. Bio je Genin i svaki dan je naporno trenirao, uz njega sam i naucio svoj prvi jutsu. Kao i svako iz Uchiha klana, prvi jutsu naucen u zivotu mi je bila vatrena lopta. Dok sam je usavrsio mi je trebalo cak dva meseca, ali se zato isplatilo. Pri kraju gogine moj brat je na jednoj od misija na koju je isao sa svojim senseiom probudio svoj Sharingan. To je za mene tada bilo potpuno nepoznato, bio sam malo pa niko nije hteo da mi nista objasnjava, a o svom klanu sam samo znao da se zove Uchiha. Ubrzo nakon sto je probudio Sharingan moj brat je postao Chunin...

>178.god. ( osma godina zivota )
Od moje seste do 14.05.178. moj zivot je takao normalo kao i pre. Trenirao sam sa bratom, naucio dosta jutsua, a i povremeno sam se vidjao sa roditeljima koji su uvek bili zauzeti. Navedenog dana roditelji su isli na misiju pred koju su se oprostili od nas. Kako sam saznao ta misija je bila jedna od vaznih misija za buducnost kampa. Na toj misiji su moji roditelji i umrli... Ja sam to tesko prihvatio, ali sam nekako podneo ali moj brat koji je bio vise vezan za roditelje je oboleo od jedne veoma teske bolesti. On je i dalje bio ninja ali je svakog dana pio lekove koji bi smanjivali simptome njegove bolesti. Kasljao je krv, refleksi su mu bili sporiji i brzo se umarao...
Ja sam te godine krenuo na Ninja Akademiju, dok je moj brat sve manje imao zelju za zivotom zbog te bolesti. Ipak on je i dalje bio dobar ninja koji je bio sposoban za borbu...

>180.god. ( deseta godina zivota )
Ove godine sam polozio testove za Genina, dok je moj brat od bolesti osalbio toliko da koriscenjem jednog jedinog jutsua bi iskasljavao velike kolicine krvi. Od ove godine on je odbijao da izlazi iz kuce, dok sam ja trenirao sam.
Ubrzo nakon dva, do tri meseca od kada je prestao da izlazi iz kuce preminuo je od iste te bolesti.Nakon bratove smrti sam se zakleo da cu postati ninja bolji od bilo kog u kampu. Ja sam i dalje bio dete, pa nisam mogao da se staram sam o sebi. Vodja kampa Alucard me je posao kod dvoje ljudi koji nisu mogli da imaju svoju decu pa su me usvojili. Oni su bili dobri prema meni ali mi nisu dozvoljavali da treniram, tacnije nisu voleli ninje. Moj zivot je bio jako dosadan. Svaki dan sam radio kod ocuha u prodavnicici koju je on posedovao. Tokom rada u prodavnici u sebi obnavljao zelju da postanem ninja, secao sam se stare porodice... roditeljima sam vec tada zaboravio lice jer ih ni u zivotu nisam toliko ni vidjao, a brata sam zamisljao sa opremom Jounina kako radi misije...

>188.god, ( osamnaesta godina zivota )
U ovoj godini zivota sam postao punoletan i mogao sam da se brinem o sebi. Moji dotadasnji staratelji su mi kupili kucu u kampu u kojoj sada zivim sam . Kada sam se preselio opet sam krenuo sa treninzima i prijavio sam se na Chunin ispite. Nisam se dugo borio pa nisam ni imao mnogo borbrnih taktika, ali sam pruzio dobru borbu... Trenutno se pripremam za sledece ispite i istrazujem sve vezano za ninje, a pogotovo istrazujem podatke o svom klanu.




:| ♛ |:

Kazuma's Theme:




Pasivne:


Pasivna 1:


#card227


Paivna 2:


#card267




~Failure doesn’t mean I have wasted my life; it does mean that I have an excuse to start over.~
taj Sub Feb 24, 2018 8:53 pm
avatar
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Riomarindova biografija:
Rodjen sam u Kashano gradu gde je bilo lepo mesto za ziveti.Kao mali kada sam imao skoro 5 godina pitao sam roditelje kako su se oni upoznali a nakon toga nastao ja.Riova mama se zvala Unanami Ususu,a njegov tata Haatano Irako.Upoznali su se na jednoj zurci kod nekoga za rodjendan bio je kao neki kafic i veliki prostor,Unanasi i Haatano  su bili najbolji drugovi oni se veoma dobro znaju jedan i o drugom,kada se Haatano napio jednu noc na zurci,tada je izasao napolje jer je bilo previse budno i nekako mracno,prolazio je svugde tu noc ali nije mogao videti zato sto za zaslepilo jako svetlo.prolazio je svugde gde se mogao naci,ali je Riov otac popeo na jedno brdo i seo je i nakon toga je gledao zvezde.Riova mama je otisla da potrazi Riovog tatu i naisla je na njega kako u brdo lezi i napravno pricali su o nekoj temi,tada je Riov tata ustao i prisao joj Haatano jednu ruku stavio na struk a drugu ruku stavio na ledja.tako su se oni zaljubili i poljubili lagano zatvoreci oci i to je bio najlepsi poljubac.bilo je ponoc a mesecev sjaj je bio lep da je sijalo na njih i njihove oci su bile svetle od mesecevog svetla.Kasnije nekoliko meseci su se ozenili i bilo je sjajno taj dan,posle toga sledila je zima  i jedan praznik koji su svi slavili,Unanami je bila trudna a u stomaku je bila beba.i jedno jutro popodne,Unanami je trebala da se porodi jer je osecala i to bol,bili su u bolnici i bila je spremna za porod,dosli su medicinske sestre i izvadili uspesno bebu.tada se ona odlucila da bude ime Riomarindo Ususu.Unanami je bila uzumaki klan a Haatano zemlje.Kada sam imao 2 godine roditelji su bili na klupi kao i sa njima,tada kada sam video jedno drvo krenuo sam se pentrati i to bez problema,roditelji nisu ocekivali da cu znati da se penjem na drvo,ja sam naravno pokupio od mame posto je i ona volela da se penje na drvetu i da radi neke lude stvari,a tata je bio pomalo cudan ali i lud i zabavani konbinovati stvari.za sebe mogu opisati kao dobru osobu i zanimljivom,i pomalo cudan.Kada sam imao 6 godina pitao sam tatu da me nauci da kontrolisem zemlju,tako sam u jednom trenutku zeleo napraviti Kunai od zemlje pre nego sto imam pravi,nisam nesto uspesno ovladao zemlju ali sam napravio Kunai koja nije imala ostru ivicu ali sam bio zadovoljan.voleo sam da bijem decu u glavu sa svojim Kunaiem od drveta kada su me nervirala,nije da sam voleo to da radim ali su isli na zivce.Kada sam imao 9 godina zeleo sam da postanem akademit student da budem nindza,gledao sam ovako u areni nekad borbe sa nindzama i bile su bas zanimljive tako da sam hteo odabrati i ja da postame najbolji a mozda i hokage da sam u jednom trenutku glasno i jasno rekao;Zelim biti Hokage jednog dana;.kada sam imao 13 godina upisao sam se u skolu za akademiju studente i upoznao sam drugove.isao sam u u akademiju 9 meseci sto je bilo siguno dovoljno da naucimo nesto osnovno i tehnike i svasta ponesto,
jedan dan sam isao sa Daruky koja je bila moja drugarica i sa Stanjom i Raneki-em,isli smo na odmor da jedemo posto smo bili gladni,ali kada sam uvek hteo reci Ranek-iu koja je tajna da i kako je postoa vest posto je bilo nesto u njemu ali uvek mi izmakne,malo se vise druzio sa Ahilom.video sam one klince sto su mi nekad zivcirali i videli su mene tak oda su dotrcali i uzeli moji drveni kunai koji sam pokusao napraviti,trcao sam ka njima u ulazu do skole i do vatrometa koji su bili na kraju hodnika,nisu hteli da mi vrate njih je bilo 4 i jedan od njih je slucajno pomerio nogom vatromet koji se zapalio,ali sam shvatio da je bila zalepljena papirna bomba kao i svi to nisu bili obicni vatrometi,njih 4 su trcali velikom brzinom dok sam ja pokusavao ali sam kao nekako zastaoi skoro nisam mogao pomerim.Cuo sam neciju struju kako prsti i svetli,to je bio sigurno Raneki ruke su mu bile iza ledja i imao sam osecaj da je leteo i prstala struja iz njegov goluba,prisao je ka meni i rekao m ije da skocim na njegova ledja,uhvatio sam ga i skocivsi jedva i u skoro zadnjem trenutku smo izasli a vatrometi su prstali i eksplodirali,a sve je bilo u prasini a kamenje je letelo na nas,dok je Ahil bio Hjuga i koristio tehniku,tada su njegove ruke bile brze da se ne vide ali kamenje su bili na sitne delove tako da smo svi bili dobro i zahvali osam se Ranek-iu.posto nismo mogli da idemo i cekali smo 3 godine da se napravi opet sve to ispocetka,za to vreme Skupljao sam stvari kada se opet napravi jer sledecih 3 godine treba da budem Genin.kada sam imao 16 godina roditelji su mi napravili kucu.koja je bila u Sinhraiju jer su mislili da bih imao mesta ako bih isao u sinhrai da bude pogodno za mene i lepo.Haatano je napravio moju kucu od zemlje sa stepenicama i malo visu kucu kada bi noc bile lepe,a Unanami je zcvrstila cakrom tako da je bila kuca dobra i cvrsta.Kada je bilo vreme da postanem nindza i prvi put Genin ostao sam u Sinhrai kamp a oni su bili u Kushano koji nije daleko ali ih mogu uvek videti,taj dan kada sam postoa Genin slavio sam u jednom restoranu i bilo je lepo iskustvo tak oda sam osecao da cu biti napredniji i odlican Nindza.
kraj.
taj Sub Feb 24, 2018 9:31 pm
avatar
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Suzaku-ova Biografija:

U malom gradicu,u oblasti 9,2.decembra 163. godine,pocetkom zime,rodjen je Suzaku Jiton.
Njegovi rodjitelji su bili Manasuke Jiton(Otac) i Amano Uzumaki.
Suzaku nije cistokrvni Jiton pripadnik,ali kao malog otac ga je ucio tehnikama svoga klana.
Vec sa 4 godine umeo je da koristi chakru u shinobi svrhe i tako nauci osnovne tehnike.
Stariji ljudi njegovog grada primetili su talenat malog Suzaku-a,i predlagali su njegovim roditeljima da ode u malo veci grad i tamo zavrsi svoj genin ispit i postane punopravan nindza.
Sa 6 godina(169.godine) je otisao u malo veci grad par kilometara dalje od njegovog gradica,i iz prvog pokusaja je polozio genin ispit.
Kada se vratio svi ljudi iz grada bili su ponosni na njega,posto retko ko je bio shinobi u gradicu,a jos redje je bilo da tako mlad ima takav potencijal i takav uspeh sa samo 6 godina.
Posto je proslo vremena od njegovog ispita,Manasuke se odlucio uciti Suzaku-a osnovnim i srednjim tehnikama Jiton klana...
Dani su prolazili,a Suzaku nije nauciti nista od svog oca,Jiton tehnike su za njega bile veoma kompleksne i slozene tako da nije mogao odmah nauciti.
Ocu je dosadio ovaj neuspeh oko ucenja Jiton tehnika,pa je jedan dan dosao i pokazao sve napradne i zastrasujuce tehnike od cega se Suzaku uplasio,isto tako i uzbudio jer ce on jednog dana nauciti nesto ovako.
Posle mesec dana suvoparnog i napornog treniranja Suzaku je naucio koristiti metal i njegove molekule iz vazduha da bi napravio nesto kao svoju sopstvenu katanu.
I sa 8 godina(171.godine)posle svih naucenih osnovnih tehnika Jiton klana,Suzaku se prijavio za svoje prve Chunnin ispite.
Proslo je par dana posle prijave,i na kucu mu je stiglo pismo kada je termin i protiv koga je...
Kao prvog protivnika dobio je decka iz Uchiha klana,koji je bio njegovih godina ali idalje nije probudio svoj sharingan.
To je bilo u korist Suzaku-u i to je iskoristio,posle 10 minuta teske i napete borbe Suzaku je nekako izneo tu pobedu sa polomljenom rukom.
Medicnski nindza se starao o njemu,i posle par dana intezivnog koriscenja medical jutsu-a izasao je iz Bolnice kao nov.
Vratio se u svoj gradic i malo se odmarao i radovao zbog ovog ranka.
I tada je sve krenulo naopako.
Dan posle Banda Bukoto je dosla u njegov grad,naravno nije htela da ubije mestane grada,ali oni su hteli da imaju neki posed od tog grada jer se dosta ljudi bavilo poljoprivredom.
Posto je bilo malo shinobija u gradu,samo Suzaku i njegov otac ,nisu hteli da napadnu bandu koja se sacinjala od 20 clanova.
Ljudi iz grada su morali da prihvate uslove da ih ne bi ubili.
Naravno Bukoto banda nije bila nesto razbojnicka,ali su hteli da kradu zemlju,i tako prodaju bogatijim ljudima da bi vise zaradili.
Par godina se sprovodio taj teror u gradu,ali jednog dana Suzaku je odlucio da digne svog oca na noge i da se sprotive bandi,na spavanju kad ih bude bilo najmanje prisutnih.
Jedno vece,Suzaku se opremio sa svim oruzjem sto ima isto tako i njegov otac i tada su posli na bandu.
Do tada niko nije znao ko im je vodja,ili da li uopste imaju vodju.
Bas tog dana kada su planirali u napad,vodja tima je dosao u sator(Malo veci)gde su se obicno okupljali pripadnici bande.
Vodja bande je bio na Jounin S levelu i bio je bas jak.
Protiv njega ni Suzaku ni njegov otac nisu imali sanse pretuceni su,a zbog toga vodja je naredio svim mestanima da uniste celo selo i da prisvoje sve od zemlje sto je ostalo.
Zarobljeni Suzaku i Njegov otac,smisljaju plan kako da se izbave.
Njegov otac je par minuta sakupljao metalne molekule i cestice iz vazduha i dovoljno ih prikupio da bi mogao da napravi mali suriken i tako odveze Suzaku-a.
To je i ucinio!!
Suzaku se oslobodio,ali u istom trenutku je jedan od Strazara video odvezane ruke Suzaku-a,te se krenuo drati po celom gradu kako se jedan oslobodio.
Cuvar nije bio nesto jak i sposoban da zaustavi suzaku-a,pa je zato pobegao istog trena.
Suzaku je to iskoristio i odma pobegao na Istok,i tako presao preko planine da bi se izgubio svaki trag.
Krenuo je trcati neverovatnom brzinom kako bi pobegao.
Znao je da nema sanse osloboditi svog oca,suze su polako kretale ali Suzaku se nijednog trenutka nije okrenuo prema ocu,trcao je prebrzo posto ga je uvatio adrenalin.
Skakao je sa drveta na drvo,i posle 50 metara skakutanja skocio je na pod i krenuo peske penjati se na drvo.
Okretao se na svakih 5 sekundi da vidi da li ima nekog iza njega,ali posle par okretanja video je par pripadnika Bande.
Oni su bacali surikene i kunai-e ali to nije nesto pomoglo,posto je Suzaku mogao da pravi svoje surikene i da ih baca nasuprotot Bandinih.
Posle 2 minuta trcanja uz planinu dosao je do vrha iste.
Stao je u klizec polozaj te se malo odgurnuo od vrh i krenuo da kliza.
Par sekundi posle brzog i vestog klizanja,sapleo se od mali kamen i tako prevrnuo i krenuo okretati,kao lopta.
Izgubio je kontrolu nad padom,i tako se prepustio da vidi sta ce da se desi.
Kako se tu nasla neka uzbrdica,on je iz naglog naskoka udario glavom o cosak kamene uzbrdice i tako se onesvestio.
Na podnozju planine nalazila se pecina,nista velika ali dovoljno prikrivena tako da pripadnici bande nisu mogli da je vide.
U tu pecinu je Suzaku sasvim slucajno upao dok je bio onesvescen.
Posle par sati Suzaku se probudio,ali od tada se nije setio niceg.
Svoje porodice,Bande,Mesta odakle je i svega pre cak i jutsu-a koje je poznavao.
Iz pecine se mogao videti malo veci camp.
Posto nije znao sta da radi on se zaputio ka njemu,pa mozda ga je neko i poznavao tamo.
I od tada krece prica Suzaku-a kako vraca svoje pamcenje.
Kraj

taj Ned Feb 25, 2018 1:39 pm
Gost
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Ahill je bio clan Hyuuga klana, i ako nije bio clan glavne porodice njegova sudbina je vec bila odredjena.Ahill je bio sin Hozu Hyuuge koji je bio mladji brat Hokia Hyuuga clana prve porodice odnosno glava porodice.Ahill od rodjenja je dobio ukleti pecat ili pecat koji je znacio da ce se Ahill zrtvovati za clana glavne porodice.Kao mlad Ahill je trenirao naporno kako bi dobio Byakugan.Staresine kampa Hyuuge su ugledali njegov potencijal i odlucili da ga posalju na akademiju.Prvog dana skole Ahillu je bio kao pravi pakao.Klinci su ga ismejavali zbog njegovog pecata na celu , svakog dana bi se krio i plakao u tisini.Tog dana je odlucio da stavi masku na njegovom licu i nikad je ne pokaze nikome.Vreme na akademiji su prosli veoma brzo i bolno.Kada je Ahill postao genin njegov stric Hoki bio je veoma ljubomoran na Ahillov uspeh pa ga je izbacio iz kuce.Bez krova na glavom i toplinom porodice Ahill je otisao u zabacenom delu kampa tamo je pronasao staru kucu koja mu je ubrzo postala pravi dom.Klinci su je zvali ukletom kucom i svakog bi dana dolazili do nje i istrazivali sto Ahillu nije prijalo uvek bi se skrivao u podrumu.Bio je usamljen i bez ikakvih prijatelja je gurao napred.Ubrzo je probudio byakugan i odlucio da trenira naporno kako bi osvetio njegovu bolnu proslost.Kada je postao Chunin shvatio je da mu je potrebna nova moc kako bi postigao njegove ciljeve .Posle napornog rada otkljucao je element munje i ovog puta je bio blizi ka ostvarenju njegovog sna.
taj Pon Feb 26, 2018 10:27 pm
avatar
Policija
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Nadam se da vama neće biti toliko dosadno da čitate ovo smeće, imao sam dobru ideju ali nažalost vrlo loše sprovedenu u delo. Ceo rad sam napisao za petnaestak minuta, bez inspiracije. Nažalost nemam toliko još uvek zanimljiv roleplay a nisam hteo da puštam mašti na volju i izmišljam razne nemoguće stvari. Mrzelo me da uopšte i pišem za ovo takmičenje.

Disclaimer: Nije smešno, nije zabavno, i nije posebno! (Početak daje lažnu nadu)

Hvala na vremenu koje izdvajate čitajući, i srećno svima!


Ostavljeno pismo:
Pa moja priča počinje kao i mnoge druge, mojim rođenjem 168 godine PK. Znam šta mislite, evo još jedne dosadne priče o tome kako sam izgubio sve, ali sam istrajao i uspeo u svemu, kako sam ja jedna posebna pahuljica u lavini snega. Žao mi je što ću vas razočarati ali to nije slučaj, ostavljam vam ovo pismo, najdraži moji. Ostavljam vam da vidite da sam ja samo još jedan marginalni lik, prosek. Pitate se zašto imam takvo mišljenje o sebi? rećiću vam.

Kada sam se rodio, moja porodica kao i svačija druga porodica u kampu je baš za mene mislila da ću biti poseban, svetlo na kraju tunela. Ponos, čast, poštenje.. to su bile samo neke od vrlina za koje je moje ime bilo vezivano. Šinobi Shoton klana.. smešno kada gledam retrospektivno. Znate šta je najteže pitam ja vas? Većina bi reklo najteže je ubiti, ali znate li šta je još teže od ubistva? Ostati ispravan u pogrešnom vremenu, pobediti sebe.

Mislim da je jedan od razloga zašto nekadašnja deca, moji vršnjaci ako ih smem tako nazvati, ne teže ka tome da budu najbolji i zašto ih većina pati od nekih vrsta kompleksa je činjenica da su nam u startu, bez obzira na naše želje, snove i mogućnosti postavili ciljeve. Nedostižne ciljeve, da budemo kao neki od naših slavnih predaka pa još veći od njih! Gomila nas je na putu ka takvim snovima izgubila kurs, a onda smo pustili kormilo i pustili da nas talasi našeg mora vode do čistog belog peska na obalama. Te obale nema ni dan danas.. Šansa je da sam i ovo pismo, pisao ploveći uzaludno beskrajnim morem.

Ovo ne pišem iz nekog hira, ovo pišem iz dosade. Nisam ljut, ni tužan. Pišem da upoznate pravog mene, a ne nekog o kome bi čuli neke priče i spekulacije. Želite da saznate nešto o meni? U redu vraćam vas u prošlost.

Moje detinjstvo je srećno, odrastao sam uz majku i oca. Nisam imao braće ni sestara, pa su očekivanja bila još veća od mene. Trenirao sam naporno, i od malih nogu spreman da budem ''Shinobi za primer.'' Imao sam malo prijatelja, zapravo samo jednu pravu prijateljicu.
Pošto se desilo šta se desilo a to vam oprostite ovom prilikom ne mogu pričati, ona je počela da se udaljava od mene, od mene! iako sam je jedini podržavao i voleo u periodu kad joj je bilo najteže. Bili smo mladi, nevina dečica, ali znali su se kodeksi. Uvek si se držao svojih!
Sledeće čega se sećam je dana kada sam napustio kamp sa svojim roditeljima. Nisam ni sanjao da ću se vratiti nakon  osam godina,osam dugih godina.  Za to vreme se svašta promenilo, nažalost sve na gore. Mržnja, spletkarenje, i laži su bile utkane u dušu svakog Shinobija u Shinraiju, sa par izuzetaka naravno. Iako je bilo priče o mogućem ratu koja se širila kampom.. Niko se nije plašio rata koji je godinama trajao unutar nas samih, i našeg kampa. Odbacivali smo stare vrednosti u čast novih koje su dolazile, u čast neutoljivoj gladi za moći i slavom.

Sada očekujete da pročitate kako sam ja uspeo gde oni pre mene nisu, i kako sam pobedio sve uprkos svim izgledima? Ne. Nemam ni dan danas neki poseban cilj, ali ako bih imao. To bi bilo da se zatvori ovaj začarani krug u kom vam porodica diktira kakvi ćete biti, vreme je da se prekine začarani krug mitova o savršenim Šinobijima, i uzorima. Vreme je da nas vidite ovakve kakvi jesmo, nesavršeni, a biti bolji od nas? neće biti teško.
Sada pišući ovo sam shvatio da sam manje vremena posvetio pisanju o sebi, a više vremena pišući savete vama. Ispraviću i tu grešku.

Kada sam bio van kampa, mislio sam samo na jednu stvar, kako mi nedostaju njene zelene, duboke oči. Dublje od našeg mora, kada gledate dovoljno dugo izgubite se, proveo sam narednih period ubeđujući sebe da mi ona više ništa ne znači, ali oh. Koliko sam se prevario.. Kada sam se već vratio u kamp i prisećao starih mesta i poznanika odlučio sam sa prijateljem da odem u Bar, beše to sasvim obično mesto, možda i previše obično kao i ja. Ušao sam i pričao sa prijateljem neko vreme, unutra je bilo jako zagušljivo, pakleno zagušljivo rekao bih. Jedine promene lica, i to više smešak. Sam video na ljudima samo kada bi nova pridošlica došla i otvorila vrata, jer tada bi vetar sve počastio svojim prisustvom. Mene kao da je grlio i milovao po licu, osećaj je bio i više nego prelep. To je tako mala stvar, ali tada je tako puno značila. U jednom momentu je neko ponovo otvorio vrata ali ovaj put vetar je bio drugačiji, trajao je duže.. sve se utišalo a ja sam čuo korake. Dobro poznate korake, koraci su za mene bili kao otisak prsta ili kap krvi, univerzalni. Nikad se nisu menjali. Nakrivio sam glavu praveći se da slušam sagovornika a krajičkom oka sam video nju, nemoguće, nije se promenila..osim što je starija, i lepša! odjednom su osećanja koja sam imao počela da se vraćaju, protivno mojoj želji. pričali smo pomalo indirektno a onda je prešla kod mene za sto a moj prijatelj nas je ostavio nasamo otišavši kod svojih prijatelja. Narednih par dana smo nadoknađivali izgubljeno vreme, pričali smo..smejali se, ali definitivno ništa nije bilo kao pre i to se moglo odmah primetiti. Međutim..jesam uradio nešto nemoguće.. zaslužio sam i izborio se za njeno poverenje uprkos svemu, možda na kraju krajeva i jesam pobednik? Međutim spletke i laži su počele da mi smetaju, ne sa njene strane već od svih drugih, kada vas ljudi lažu u lice i prave glupim.. kada saznate da svako nešto krije, prosto počnete da se pitate svako jutro da li je bezbedno izaći, da li vas neko čeka na izlazu iz sopstvenog doma? Tada mi je stiglo pismo da treba da izvršim misiju za Shinrai kamp, oberučki sam prihvatio zahtev. Samo sam hteo da odem odatle. Preuzeo sam detalje misije i krenuo na izvršenje, misiju sam uspešno rešio u rekordnom roku i taman kada sam mislio da ću ostati malo duže izvan kampa i odmoriti se od svega, vratiti se i nastaviti život čiste glave, iznenadilo me je pismo od Starešina kampa da očekuju da se pojavim na sastanku. Ne mogu vam dalje pričati o svom životu jer sam već stigao do sadašnjosti, i nemam ništa interesantno da vam ispričam. Ali u sebi, vodim mnoge borbe.. u sebi vodim onaj rat, pokušavam da odredim šta je dobro a šta zlo, da pronađem sebe po drugi put. Da pronađem put do onih divnih obala, more je počelo da me umara.

Vaš, Hattori Hanzo. 188 godina PK.

P.S Nadam se da ću u narednom pismu koje budem pisao imati nešto interesantnije da vam ponudim.

P.P.S Pozdrav iz glupe prošlosti, za pametniju budućnost. (Nadam se.)





✦✦✦✦✦:
I was angry with my friend;
I told my wrath, my wrath did end.
I was angry with my foe:
I told it not, my wrath did grow.

And I waterd it in fears,
Night & morning with my tears:
And I sunned it with smiles,
And with soft deceitful wiles.

And it grew both day and night.
Till it bore an apple bright.
And my foe beheld it shine,
And he knew that it was mine.

And into my garden stole,
When the night had veild the pole;
In the morning glad I see;
My foe outstretched beneath the tree.







Poslednji izmenio Hattori Hanzo dana Uto Feb 27, 2018 7:39 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
taj Pon Feb 26, 2018 11:04 pm
avatar
Special Jounin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Priča o čudovištu bez imena:
Tokom promenjivih vremenskih prilika,medju kojima su se smenjivale paklene toplote I ledene hladnoće,rodjen je ninja bez imena,takozvani Stefke.Slika početka njegovog života se poklapala sa njegovim danima rodjenja.Nevino detinjstvo koje je svako dete trebalo da proživi,njemu je trajalo svega par meseci.Živeo je u roditeljskom zagrljaju sve do njegovog 6 meseca života,zatim mu je majka poginula i bio je sam,oslanjao se samo na sebe…Naravno nesposoban tako mlad je prolazio kroz svačije ruke i tek je u 3,4 godini postao samostalan.Tada je našao svoju "porodicu" koja se sklopila na neki neverovatan način.Tu veliku porodicu su činili on,njegov brat Miv i neki odrastao čovek sa kojim nisu krvno povezani,samo su ga znali pod imenom Hao.Nikada nije bio vezan za tu porodicu kao njegov brat,tu je ponekad prenoćio,tako da je se minimalno seća.Tokom svoje 7 godine je uzrokovao je uništenje sopstvenog mesta,u kom su "svi" poginuli.On je bio spašen od strane sopstvenog oca,živeo je sa njim neko vreme.Sve dok on nije nastradao zbog uplitanja u opasne vode.Lutao je svetom sam,usamljen i bez ikoga.Nije bio u mogućnosti da koristi chakru,uvek se borio isključivo svojim fizičkim sposobnostima i svojim mačem.Bio je zapravo neopisivo jak za nekog ko nikad nije koristio chakru.Uspevao je da parira mnogo starijim i iskusnijim shinobi-ima koji su ponekad bili i jounin ranka.U borbama je delovao kao iluzija,sve dok nije došlo do obračuna se organizacijom koja je konačno došla do njega.Ista ona organizacija koja mu je uništila selo i ubila oca.Borbeno je nasrnuo u njih,iako su bili mnogo jači I imali su najopasnije shinobi-e tog regiona pod svojom komandom.Uspeo je da reši par njih,ali na kraju je svakako završio pokošen…Ležao je prljav i polumrtav u lokvama svoje sopstvene krvi,čula su mu se gasila dok je svaki trenutak delovao kao beskonačnost.Nakon par dana je konačno počeo da zatvara svoje kapke,sve do momenta kada ga je misteriozna osoba njegovih godina,po imenu Takezo, nije spasila…Iako protiv njegove volje na početku, bio je prinudjen da kooperatira sa njim,nakon nekog vremena bili su savršeno uklopljen tim.Postali su neka vrsta "simbioze",vremenom su upoznali nove ljude,koji su im se pridružili njima,na taj način je njihov tim dobio članove.Stefke je prvi put počeo da uvidja njegov smisao života i vrednost istog.Povećali su svoj uticaj i postali jedan od najvažnijih organizacija u okolini.Na kraju je došao red na obračun sa drugom najvećom organizacijom u to vreme.Bila je to njihova poslednja pobednička misija,u Stefke-ovoj 17-godini.Ceo tim se kompletno žrtvovao i ponosno završio svoj život.Protivnici su zapravo organizacija koja je pratila Stefke-a ceo njegov život.Sve se završilo,Stefke je ponovo je ležao sam,krvav I smrtno bolestan na travi,završio je svoju funkciju,smatrao je da njegov život posle toga više nema smisla.Nije mu više ništa trebalo.Jedino što ga je podiglo na noge i nateralo da zakorači napred,bio je njegov neverovatno razvijeni instinkt za preživljavanje.Noge su ga vukle ka novom poglavlju njegovog života,kamp Yamiyo.Naišao je na davno izgubljenog brata Miva i počeo je da uči novi način borbe.Nije mu ništa značilo,znao je da će uskoro da umre…Ali njegov život je i tu napravio preokret,učenje chakre lečilo njegove rane.Polako se vraća u formu,živeći kao normalan shinobi,sa standardnim svakodnevnim problemima.Za nekoliko godina,će po njegovoj proceni doći do svog starog nivoa snage.Ali njegov život je nemoguće predvideti,ostalo mu je samo da čeka."Šta god da se desi,desilo se."
taj Uto Feb 27, 2018 12:51 am
avatar
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Sakonova prica:

Rodjen sam pre devetnaest godina u jednom malom selu podalje od kampa. Ljudi u tom selu su bili siromasni pa su imali nekoliko shinobija ukljucujuci i moju porodicu sa njima, Shoton klan shinobi kojima je omogucena kontrola kristala, koja se moze iskoristiti u razlicite svrhe sto ukljucuje u prodaju kristala, i mnogih drugih stvari ali se takodje moze i iskoristiti u borbi.
Moja porodica je pravila razne kristalne stvari i davala vodjama sela koji su to prodavali i dobijali novac da prezive u teskim vremenima. Shinobi ovog sela izvrsavali su takodje misije ukljucujuci i moju porodicu i tako pripomagala selu oko novca i drugih stvari potrebnih za prezivljavanje, sve dok se jednog dana nije pojavila odredjena grupa od desetak shinobia koja je napala selo i unistila sve u njemu, zrtvovanjem moga brata i njegovog najboljeg prijatelja nekolicina ljudi, moji otac i majka i ja uspeli smo da napustimo selo i uspesno pobegnemo odatle.
Medjutim napustanjem sela upali smo u zonu rata gde su se desavalle opasne i velike borbe, videci kuda sve to vodi moj otac je odlucio da me poducava jutsuima i da idem putem shnobia, razdvojili smo se od ostalih seljana pa sam ja sa majkom i ocem otisao u nepoznatom pravcu u jednoj maloj kucici gde smo odlucili ziveti i tu sam ja zapoceo trenirati sa mojim ocem.
Cetiri godine napornog treniranja i rada ja sam postao mladi shinobi i velika nada u ocima mojih roditelja, medjutim neprijateljski shinobi su otkrili nase malo skloniste i napali nas, moj otac je tu poginuo omogucivsi meni i majci da pobegnemo i odatle, od tog dana ja sam stitio moju majku svom snagom od raznih drugih shinobia, llutali smo od mesta do mesta, bez ikakvog cilja u svom zivotu, naisli smo na jedno malo selo i u njemu smo ziveli ostatak rata, ljudi su bili ljubazni u tom selu i vremenom su poceli da nas prihvataju, ratna zona je pocela da se smanjuje, shinobia i borbe su gotovo se sve priblizavale kraju,i tako smo ja i moja majka odlucili da napustimo selo i vratimo se polako u rodno mesto, nekoliko meseci lutanja i trazenja konacno smo uvideli selo i zakoracili unutra, ljudi koji su preziveli su shvatili da smo to mi, ljubazno su nas docekali i ispricali nam sta se desilo sa mojim bratom i njegovim prijateljem.
Od tog dana, ja sam napustio selo i majku jer sam mislio da sam dovoljno vest da krenem zivotom i putem osvete, spakovavsi sve stvari koje su mi bile tada potrebno, spakovao sam ih u torbu, stavio je na rame i krenuo u nepoznatom pravcu. Kada sam sam zakoracio po drugi put usao sam u drugu ratnu zonu gde su se nalazili shinobi koji su napali selo, susreo sam se sa njima u borbi ali sam bio previse slab da ih sam savladam, nekoliko sati prezivljavanja i teske borbe iskoristio sam jednog klona kao mamac gde su ga oni pratili a ja sam tada uspesno pobegao, medjutim kada sam se udaljio jedno desetak kilometra od njih od preterano iskoriscene snage sam se onesvestio i pao na zemlju.
Kada sam se osvestio, i malo pogledao oko sebe shvatio sam da sam u bolnici, doktorka mi je prisla i ispricala mi o svemu sto se desilo i gde se ja nalazim, nekoliko dana posle toga napustio sam bolnicu i krenuo do kapije kampa razmisljajuci da je napustim, ali sam zastao na trenutak i odlucio da se vratim nazad, svi su me bili ljubazno prihvatili, nasao sam svoj dom i utociste, a jednog dana kada budem dovoljno jak krenucu u osvetu protiv onih koji su ubili moju porodicu i ako nisam znao niti razmisljao o mojoj majci koja je i dalje ziva tamo negde.
taj Uto Feb 27, 2018 7:11 pm
avatar
ANBU
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Izvinjavam se unapred za šđžčć greske

Makishima.:

Makishimino rano detinjstvo nije bilo po čemu bilo upečatljivo, otac, Shintarou Senju, stub njegove porodice, dolazio je iz Senju klana, mada genetski je bio vrlo daleko od glavne loze, čak nije, kao ni njegovi preci u skorijoj istoriji, uspeo da manipuliše svojom chakrom na nacin koji bi mu dozvolio da nauci i izvede bilo kakav jutsu. Majka Aya, neupecatljiva žena izuzev azurnih očiju koje su sigurno imale ulogu u privlačenju njenog oca, bila je, pre braka, prodavčica u cvećari. Tako su se zapravo i upoznali, ogranak Senju klana kom je on pripadao bavio se baštovanstvom, ta prodavnicica, koje se niko u kampu više ni ne seća, od njih je nabavljala cveće, posle par godina ispraznog ćaskanja pri isporukama, to je preraslo u nešto više, ljubav, a potom i brak, a potom i dete, sa nekarakteristično snežmo belom kosom. Kao mali, mogao je da uživa u pričama o slavnim shinobijima kampa Shinrai kada su njegovi roditelji posećivali ostatak familije, i brojao je dane do tih okupljanja, čekajući da čuje još neki sitni detalj, još neku pričicu o moćnom Senju klanu, molio je oca da ga nauči da čita, ne bi li mogao sam o ovim pričama da se obrazuje umesto da čeka posete, već sa pet godina, bio je sposoban da pročita svoju prvu knjigu. Pored čitanja, voleo je da radi stvari koje je svako dete njegovih godina volelo, izlaženje i igranje sa društvom, sitne smicalice i pošalice. Imao je osam godina kada se cudo dogodilo, bili su u gostima kod Wataru Senjua, iskusnog shinobija i dobrog prijatelja njegovog oca, covek je bio u kasnim šezdesetima, što se ocrtavalo na njegovom već naboranom licu, i sedim dlakama koje su već preuzele veći deo njegove kose. Makishima se nadao da će mu čika Wataru pričati o nekim svojim slavnim pohodima i misijama, ali dobio je mnogo vise od toga. U sred razgovora sa Makishiminim ocem, Wataru se prekinuo i pogledao ka Makishimi samom, malecni Makishima se tada osecao kao da ga je neki džin posmatrao, cuo je pitanje upućeno svom ocu: ,,Ovo je tvoj sin?“ Obojica su ga samo zbunjeno pogledali, na sta se Wataru samo nasmejao, shvativši kako je njegovo pitanje zvučalo. „Izvini Shintarou, nisam tako mislio, u tvom sinu se oseća čakra, mogao bi da postane shinobi jednog dana.“ Makishima, sa svojim nevinim dečijim umom nije razumeo šta to „Nisam tako mislio“ znači, ali drugu stvar, koju je starac rekao je itekako razumeo, ustao je sa drvene klimave stolice na kojoj je sedeo i krenuo da skače od sreće po sobi kao... pa kao dete, što je i bilo prikladno. Uhvatio je Watarua za rukav, ignorišući bilo kakvu pristojnost, i vukao ga ka dvorištu, stari čovek je lako mogao samo da ga odgurne, ali valjda ga je Makishima obradovao svojim mladalačkim entuzijazmom, pa je rado pošao za njim. U dvorištu je klinac već gledao u Watarua, očekivao da će mu pokazati neku moćnu tehniku poput onih o kojima je čitao, a starac je već znao zašzo ga je ovaj izvukao. Naravno, Makishima i da je znao kako se neka naprednija tehnika u teoriji, u praksi nije imao šanse da je izvede, starac je pokazao par znakova rukama na brzaka, stvorio se iza Makishime, a na mestu gde je stajao ostao je samo panj. Malom se lice ozarilo, osećao se kao da je video Bog zna šta a ne pišljivu tehniku zamene. Otac je potom izašao iz kuće, pružio ruku Wataruu u znak zahvalnosti, a potom izašao iz dvorišta, Makishima, koliko god je hteo da ostane i smara starca, je znao da mora da pođe za ocem. I dan danas se sećao očeve tmurne face pri povratku, inače pričljiv čovek, nije izgovorio ni reč dok su se vraćali kući, Makishima je ostao potpuno zbunjen, zar nije to što ima sposobnost da se oproba u ninjutsuu dobra stvar? Zašto je otac tako namrgođen? Kada su napokon stigli Shintarou je otišao ka trpezariji, Makishima je po navici krenuo ka svojoj sobi, ali ga je otac pozvao da dođe do njega, seli su jedan naspram drugog, svako na po jednu stolicu sa bočnih strana dugačkog trpezarijskog stola, i tada je bio prvi put da je neko sa Makishimom pričao kao sa zrelom, odraslom osobom, osećaj je bio prijatan, ali sadržaj razgovora i ne preterano. Pričao je o mračnim stranama puta shinobija, o smrti, o mukotrpnim treninzima koje je svaki shinobi koji išta vredi morao da prođe, pričao je o svim ljudima koje je znao, koji su poginuli van kampa, nekima čija tela nikada nisu nađena, čije porodice i dan danas pate za njima, pričao je o svim detaljima koje su veliki shinobi tako pogodno izostavljali iz svojih ,lovačkih, priča. Kako bi svoju priču dovršio, rekao je Makishimi da ga neće sprečavati, i da može da ide putem kojim želi, ali da pre toga dobro razmisli o razgovoru koji su vodili. Taj razgovor, iako možda previše zreo za Makishimine godine je bio baš ono što mu je trebalo, razbilo je iluziju o velikim ninjama, o osvajačima, nepobedivim titanima, i naterao ga da shvati da, koliko god moćni bili, oni jesu na kraju krajeva samo obični ljudi. Poslušao je oca i razmišljao, i razmišljao i razmišljao, tri godine su prošle u tom razmišljanju, tri godine provedene u igri, veselju, i pomaganju roditeljima oko baštovanskih poslova, ali ta ideja, te misli o tome da li uopšte želi da bude ono o čemu je maštao, a mislio je da je nemoguće, da li je spreman da svoj život za kamp, za toliko ljudi koje nije znao, i koje verovatno nikada neće ni upoznati mu nisu napustile mozak.

Dvanaesti rođendan, piće, klopa, gomila dece u dvorištu, činili su se kao nebitni detalji naspram onoga što je usledilo. Kada je kuća napokon bila pospremljena, majka, otac i on su ostali u dnevnoj sobi, Makishima je odlučno izjavio da želi da pođe putem shinobija, majka je bila srećna, tako srećna, skočila je i zagrlila ga, dok je oca preko majčinog ramena video sa ponosnim izrazom lica, i jednom kapljicom koja je napustila kraj njegovog oka i slila se preko njegovog obraza, uistinu, on je sanjao isti san kao Makishima, kao i mnogi u porodici pre njega, tada je imao priliku da, kroz sina, proživi taj san. ,,Da si mi dan nakon onoga o čemu smo pričali rekao da si odlučio ne bih ti dopustio to.“ Rekao mu je otac tada, i Makishima je u potpunosti razumeo razlog, bilo mu je drago što njegov entuzijazam nije pretekao zdrav razum. Već dan nakon toga, Shintarou je jurcao po selu, skupljavši bilo kakvu literaturu o ninjutsuu, borbama, taktikama i istoriji koju je mogao, što od rođaka, što iz javnih biblioteka, Makishimina soba je do kraja tog dana bila ukrašena sa stotinjak prašnjavih knjiga, i iako taj ukras nije bio baš prijatan za oko, Makishimi je značio više od svega na svetu. Prve godine, cilj mu je bio da detaljno nauči sadržaj deset knjiga, i uspeo je u tome, uz povremeno druženje sa ostalom decom iz Senju klana, kao i iz komšiluka, kako je vreme odmicalo doduše, njegovi vršnjaci su već učili svoje prve jutsue, izveštili se sa oružjem, bez sumnje rezultat mentora i uzora koje su imali, Makishima nije imao takvu osobu, jedini uzor kog je imao bio je stari Wataru, a njega je viđao u najboljem slučaju jednom u tri meseca. Sledeće godine doneo je odluku, utrostručenje broja knjiga, kao i ubacivanje treninga bliske borbe, taijutsua, zajedno sa oružijem. Znao je šta će ovo značiti, kompletna i beskompromisna izolacija od svih osim najbliže rodbine, ali sa tom činjenicom se morao pomiriti. Sedam ujutru: ustajanje, doručak. Osam ujutru: trening sa kunaiima, senbonima, shurikenima. Deset sati: iščitavanje i ponavljanje. Dva sata popodne: Ručak, odmor. Dva i trideset: Bliska borba oružijem. Četiri: nazad na učenje. Osam uveče: večera. Osam i triteset: Učenje, dokle god je potrebno. Rigorozan tempo života je sebi nametnuo, i pridržavao ga se, osim obroka koje je preskakao ako se osećao kao da nije dovoljno učio ili vežbao tih dana, mnogo neprospavanih noći, mnogo teorijskog znanja, ali još uvek ni jednom nije izveo ni jedan jedini jutsu, roditelji su za to vreme, smrtno brinuli za njega, pokušali su da ga spreče u par navrata, da ga odvuku, da ga navedu da olakša sebi, ali nije želeo to da čuje, majka verovatno nikada ne bi odustala od takvih pokušaja da je otac nije ubedio da su ti pokušaji beskorisni.

Šesnaesta godina života, naučio je savršeno materije svih knjiga koje mu je otac doneo, bilo je cudo kako se psihički i fizički razvio u relativno zdravu individuu. Iz knjiga, naročito istorijskih zapamtio je dosta toga, a pre svega to koliko su izdaja i laži zapravo čest razlog smrti shinobija, pokušao je taj deo da blokira iz svog mozga, da i dalje vidi dobrog u svemu. Odlučio je da sledeću godinu provede u nadoknađivanju onog što je izgubio, nalazio se sa starim prijateljima i poznanicima, i iako nije imao previše iskustva u interakciji, vreme provedeno uz knjige ostavilo ga je prilično elokventnim i oštroumnim, primetio je svoj talenat za čitanje emocija, kao i lažiranje istih, nije bio ponosan na to, ali nije mogao da porekne da je to koristan talenat.

Ubzo nakon svog sedamnaestog rođendana, imao je jos jednu poslednju uslugu za koju je morao da zamoli Shintaroua, da mu nađe nekoga sa kime bi mogao da odradi misiju, da stekne malo iskustva u pravom svetu, rado bi to sam uradio, ali njegov otac je imao veći kredibilitet, prosto su ga više poštovali. Nakon par dana moljakanja po kampu, Shintarou se sa ogromnim osmehom na licu vratio kući, i saopštio Makishimi da će ga na misiju sa sobom povesti Sodai Senju, njegov rođak koji je pripadao glavnoj grani, u ranim tridesetima, čovek sa iskustvom u shinobi svetu, ali ni po čemu upečatljiv, i da će im se pridružiti i Kiyo Senju, Makishimin vrsnjak koji je već postao genin, i na dobrom putu da postane čunin. Misija se odigrala u šumi nedaleko od kampa, Makishima kao neko ko još nije bio ni student, bio je zadužen za prenos opreme, hrane i pića, nije mu naročito smetalo to, bio je svestan svog položaja i tako ih je pratio, kasneći za njima par koraka, a zatim nadoknađujući tu razliku kratkim trkovima. Misija je bila poprilično prosta, bar za njih dvojicu, ušinjati se u neki kamp i ubiti četiri odbegla chunina, Makishima je pokolj posmatrao sa distance, prvi put da vidi nečiju smrt uživo bio je mali šok, ali sva literatura koju je čitao nije izostavljala krvave detalje, tako da se nije previše potresao, kada je borba bila gotova, prišao je mestu zločina, na oko pet metara od njih, Sodai je i dalje bio okrenut leđima od njega, proveravajući leševe, dok je Kiyo koji je stajao ispred Sodaia blenuo okolo, izgledajući poprilično nezainteresovano. Iza Makishime moglo se čuti nešto, nešto kako velikom brzinom udara u zemlju. Makishima sam je bio prva osoba koja je čula ovo, okrenuo se, i ugledao ogromnog divljeg vepra kako se u svom punom besu strčava na njega. Kiyo je to primetio dovoljno brzo da potrči ka zbunjenom Makishimi ali njegov sprint je prekinut. Makishima je čuo da je ovaj pošao ka njemu, i okrenuo se da pogleda zašto je stao, ugledao je prizor koji će oblikovati svaki aspekt njegovog života od tada. Sodai, iskusni shinobi, držao je Kiyoa, prošaputao je, sa namerom da Makishima ne čuje, ali bio je malo glasniji nego što je nameravao, Makishima je jasno čuo reči „Sećaš se naređenja.“ Kakvog naređenja? Zar su namerno trebali da ga ostave da umre? Ko bi time imao šta da dobije? Šok, strah, prezir, izmešali su mu se kada je vratio pogled na vepra koji je sada već bio na svega dva metra od njega, ruke su mu bile brže od pameti i izveo je znakove rukama koje mu je Wataru pre toliko godina pokazao. Stvorenje je glavom udarilo u panj i ošamutilo se, što je bilo dovoljno da mu Makishima koji je stajao par metara sa desne strane ispali senbone iz bacača koji je poneo, i izbuši ga baražom kunaia. Zver se zateturala a potom pala, ta pišljiva tehnika zamene koju je od starca imao sreće da nauči mu je spasila život. Pogledao je ka Sodaiu i Kiyou, očigledno nisu očekivali da preživi, odlučio je da prećuti ono što je čuo, iskoristivši veštinu lažiranja emocija da se samo pristojno osmehne i klimne glavom, kao da je sve u redu. U putu nazad ka kamp, dva shinobija i Makishima su bili neobično ćutljivi. Mnogo vremena je proveo razmišljajući o tome šta je to naređenje značilo, zaključio je da sigurno nisu hteli, bar nisu planirali da umre, vrtelo mu se po glavi sve dok jednog dana nije jednostavno kliknulo. On nije bio član glavne porodice, on nije bio vredan da se oni rizikuju za njega, smešno koliko tako mala stvar može da dovede do tolike promene u ličnosti. Od tog otkrovenja, Makishima nije skidao podmukli osmeh sa lica, nosio ga je kao masku, kao podsetnik da vise nikada on neće biti taj koji veruje u bajke, već onaj koji ih priča. Zauvek je odbacio Senju prezime, i zajedno sa njim te blesave ideje o jedinstvu i harmoniji, kako svaki shinobi treba dati glavu za drugog. Ostao je Makishima. Bez prezimena, bez idealizovane slike o svetu shinobija, samo prevrtljivi, lažljivi manipulator.


To live is not merely to breathe, it is to act.
taj Sre Feb 28, 2018 9:16 pm
avatar
Genin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Stanjina prica (Nece mi spoiler)
Stanja, nindza koji je odrastao bez reditelja bez traga o njihovim djelima, potice iz loze Soton klana sa kristalnim ocima, koje su vrijedile bogatstvo na crnon trzistu. Najvise o njemu je brinula zena, udovica, prijateljica njegovog oca. Jedino sta zna o njima jeste to da mu je otac iz Soton, a majka iz Jiton klana. Iako odrastao bez roditelja Stanja nije imao tuzno djetinstvo, odrastao je sa svojim starijim bratom po imenu Zen. On mu je bio podrska, stalno susu  zezali i takmicili. Njegov brat je bio prvoklasni ninja, jednostavno cudo. Na akademiji je imao odlicne ocjene, a na njegovoj prvoj, a ujedno i poslijednjoj misiji postigao je savrsene rezultate. Nekolike veceri poslije Zenove prve misije u kucu upadaju ninje, ubijaju njegovog brata zbog ociju. Stanja je bio sakriven, ali je dobro zapmtio lice nindze koja je to uradila. Odlucio je da nadje tog prokletnika. Od te noci, nikada se ninije iskreno nasmijao, nikada nije bio srecan. Srce mu se zaledilo, a oci jes visr. Kako neki ljudi kazu. =Evo onog jezivog nindze kome se usta smiju,a oci nikada= Stanja je trazio toliko dugo, sada trazi i trazice sve dok ga ne nadje. Mislio je da mu ne treba niko, da moze sam, ali u svojoj potrazi je nasao mnogo dobrih prijatelja, jednog je cak i izgubi, najboljeg prijatelja. Kada se nadao da nece nikoga da nadje vise, taca nalazi opet najboljeg prijatelja. Dobija dosta savjeta, od starih prijatelja i od tek upoznatih ljudi da treba da promijeni svoj put nindze ali po njegovim rijecima ne zna sta da uradi. =Sta mi ostaje bez osvete= Sada se jos bori protiv sebe, proslosti, ljudi koji ga osudjuju. Tesko to podnosi, cesto mu se place, ali trudi se da potisne emocije. Odlucio je kada ne bude emocija, nastavlja osvetu samo zbog samookrivljivanja, ali to mu bas ne ide, jer srece previse dobrih ljudi i jos uvijek voli svog brata. Zasto samookrivljivanje? Pa kada je dosao nindza po oci brat se borio da bi njega odbranio, dok je on bio samo sakriven. Jos nije oformio svoju buducnost, cak je ni bog ne zna. Nastavlja, trudi se, pojacava tehnike istrazuje kriminalce, crno trziste. Jos s razmislja o osveti koleba se jer mu je jedan nindza rekao =Osveta je glupa, sta ako pogines, ako nista ne ostane poslije tebe, a jos gore ako ostane, zena, djeca, ako te ne bude. Zato prestani sa tim glupim razmisljanjem.= Toj osobi je veoma zahvalan, a takodje posebno je zahvalan osobi koja je na neki nacin zamijenila njegovog brata, podrzala ga. Postao mu je neizmjeran prijatelj. Stanja bi sve sada uradio tog lika, jer je to osoba koja vrijedi. Stanja ima mnogo radih sjecanja sa svojim bratom, da mu je nekako drago sto se jos sjeca. Kada je bio mali Stanjin brat se sakrio u rijeku zadrzavajuci dah, Stanja ga je trazio ali nije ga mogao naci, poceo je da place setajuci i di dozivajuci njegovo ime. U tom trenutku Zen iskoci iz vode i prepade Stanju. Jos mnogo raznih dogodobstina, ali sada kad se sjeti toga samo jos vise mrzi osobu koja je uradila to. Sada ima nocne more sa tom veceri... i misli da ce nestati tek kada osveti svog brata. Razmisljajuci zasto nikada nije upoznao roditelje, pomislio je da su i oni ubjeni zbog kristalnih ociju.
Izvinite zbog gresaka.


Revenge - 復讐
taj Čet Mar 01, 2018 1:41 am
avatar
Genin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Bol, bol i bol:
Osećati bol dvadeset i četiri sata i to sedam dana nedeljno oduzima ti sve, ne samo u fizičkom, već i u emotivnom i psihičkom planu. Doslovno te vuče sve niže i niže, a najgora stvar u vezi toga je što on nikada ne prestaje. Bol je najveće zlo ovoga sveta.
Verujte da ja to vrlo dobro znam. Imao sam samo devet godina kada sam sa ocem krenuo od kuće u daleko selo u kom je bio sahranjen moj stric. Otac mi je stalno pričao o njemu kao veoma inteligentom i časnom ninji čija je glavna prednost bila njegova taktička priprema, a isto tako njegova mana bila je prekomerna lenjost. U jednom trenutku dosadilo mu je da živi te se bacio sa litice u večiti san. Otac je posedovao neku čudnu hladnoću sličnu stričevoj samo što je imao drugačiji pogled na život. Dvadeset i pet godina bio je šinobi jednog dobro poznatog kampa i u svojoj službi nije imao ni jednu grešku. I danas se sećam kako je stalno držao ugašenu cigaretu u ustima dok me je savetovao: „Moraš znati eliminisati sva osećanja kada si na misiji, ona često dovode do grešaka“. Eto ja i dan danas mogu da ga zamislim kao da je pored mene i kako me savetuje istim hladnim glasom.
Elem, vratiću se na svoju priču. Putovali smo oko tri dana zastajući da odremamo po koji sat i tek da nešto prezalogajimo pre nastavka putovanja. Jako sam ga teško pratio s obzirom da je on bio jako utreniran ali on je dobro znao moje mogućnosti te je imao razumevanja za mene, cilj samog puta bila je moja fizička priprema pre upisa u akademiju. Sunce je već bilo poodavno zamaklo iza brežuljka i šumom u kojoj smo se nalazili zavladao je mrak.
-„Ovde ćemo prespavati.“ Rekao je umirujućim glasom pripalivši cigaretu.
Iskoristio je suve grančice koje su bile unaokolo kako bi zapalio vatru i pripremio nešto za večeru. Uz jelo nismo puno pričali, ćutke smo posmatrali plamen vatre i slušali pucketanje čvornatih grana.
-„Ti si kao tvoj stric.“ Prokomentarisao je „I on je dosta voleo da čita. Deder kako napreduje tvoja gitara? Mogao bi da mi zasviraš malo pre spavanja, znaš da me to opušta.“
Ja sam svoju gitaru uvek nosio sa sobom. Bila je to omanja akustična gitara prilagođena mojoj veličini tako da sam lako mogao da je nosim na mojim leđima svuda za sobom. Bio sam obdaren za muziku ali nažalost nisam umeo baš lepo da pevam... To mi ni malo nije sprečavalo da zapevam. Dobro se sećam reči koje sam svirao te večeri:
„Down in the depths of my fiery home
The summons bell will chime
Tempting you and all the earth
to join our sinful kind
There is a job to be done and I'm the one
You people make me do it
Now it is time for your fate and I won't hesitate
to pull you down into this pit.”
Sa zadovoljstvom je slušao svaku moju reč I melodiju koju bih mu odsvirao. Kada smo završili zaspali smo veoma lako, a sa nama i čitava šuma je utonula u san.

Probudio me je otac iz sna…
“Chara brzo, nismo sami!” Njegov glas bio je potpuno opušten ali nešto definitivno nije u redu čim me je budio u pola noći. Moj otac, Kaneda, nije ništa radio bez razloga i nikada nije gubio svoju smirenost pa čak ni sada. Ali nije ni mogao da me ostavi nezaštićenog. Ispred nas je fijukao vetar ali nije bilo ničega neobičnog. Stojao je u gardu ispred mene a ja sam mogao samo da posmatram. Uzbuna nije bila uzaludna, ispred nas se pojavio nepoznati ninja. Bio je visok, od mog oca veći za glavu. Lice mu se nije videlo jer je nosio masku od gline i ogrtač sa crvenim oblacima na njemu. Kroz masku caklile su crvene oči, to je jedino čega se jako dobro sećam jer su u mračnoj šumi jedino one bile jasne.
“Kaneda Fujimoto, kakvo prijatno iznenađenje.” Progovorio je ninja. “Pa kakva me je to sudbina dovela do tebe? Vidim imaš i društvo, biće mi zadovoljstvo!”
Moj stari je uzviknuo “Šta god da radiš samo ga ne gledaj u oči!”, kako je to izgovorio ja sam istog trena zažmurio. Više nisam čuo huk vetra, više nisam čuo svog oca, više nisam čuo ništa, samo svoje sopstvene misli. Moj um je samo prošaptao “Prekasno!”
Otvorio sam oči...
Slika ispred mene bila je zapanjujuća, video sam samog sebe. Spustio sam pogled i uočio da sam ja i dalje u svom telu. Preko puta mene nalazio se moj odraz koji je oponašao svaki moj pokret. Pokušao sam da pomerim ruku… neuspeh. Jedino mi se glava micala. Bio sam zbunjen, kako? Šta? Gde sam dođavola ja. Bio sam u prostoru bez ičega, samo ja i moj odraz. Odjednom... bol. Počeo sam da soećam bol ničim izazvan, bol toliko jak da nisam mogao ni krik da ispustim. Svaki mišić, svaki nerv, svaka ćelija me je bolela a i dalje sam bio svestan.
Bol me je činio tužnim.
Bol me je činio zabrinutim.
Bol me je iritirao.
Bol me je stišao.
Bol me je činio emocijalnim.
Bol me je činio usamljenim.
Bol me je činio iracionalnim.
Bol me je terao da plačem.
Bol me je činio nepristojnim.
Bol me je činio bezobraznim.
Bol me je smrzavao.
Bol me je terao da vičem i vrištim.
Bol me je terao da odustanem od svega.
Bol je bilo nemoguće ignorisati.
Sve sam mogao da podnesem samo ne to. Po prvi put u životu poželeo sam da sam mrtav. Bol je postala jedina reč koja je mene tada opisivala. Nadao sam se da će prestati ali moje nade su bile uzaludne, preživljavao sam pakao. Potpuno nestvarno zvuči ali to stanje trajalo je satima, danima, nedeljama... Bile su to nedelje bez ikakvih dešavanja, bol me je iscrpeo u svim mogućim sferama, isrpeo me je: fizički, psihički i emocionalno. Kraj toga se nije nazirao. Ja više nisam ništa mogao ni videti ni čuti, pokušavao sam da shvatim kako da prevaziđem ono u čemu sam.
“Shvatam!”
Bol ne postoji, bol je ničim izazvana. Njegove oči kontrolišu moj mozak i preko njega on kontroliše i moj um. Ovom mučenju mora doći kraj uskoro. Nervi naše kože šalju signale bola da nas upozore na opasnost od povrede. U slučaju samopovređivanja, ova bol deluje kao odbrambeni mehanizam tela kako bi nekoga zaustavio da vrši štetna dejstva nad svojim telom. Ako neko nastavi nasuprot boli, to znači da je ta osoba motivisana nečim jačim nego što je sama bol, nečim što čini da oni ignorišu bol. Shvatio sam, i motivacija mi nije falila, bio sam dovoljno motivisan da izdržim do kraja. Moj odbrambeni mehanizam bio je osmeh. “U tvojoj igri izaći ću kao pobednik!”

Igra je imala svoj kraj, uspešno sam izdržao sve što se događalo ponovo sam bio odakle je igra i sama počela, na polju gde se moj otac trebao boriti sa ninjom. Međutim, nije se borio. Prva slika koju sam ugledao od kako sam došao svesti bila je probadanje mog oca katanom, stojao je bespomično, dok je ninja stajao držeći katanu zarivenu kroz njegovo telo.
“Izgladili smo račune, pusti Charu neka živi.” Jedva je izgovorio paralisan od bola.
“Živeće, ali ova noć ostaviće na njega večne posledice.” Odgovorio mu je ninja
“Nema veze.” Progovorio je opet otac. “Život je samo jedna igra, kraj je uvek isti.”
Ninja je klimnuo glavom kao da se složio sa time što je otac rekao i potom naglim pokretom izvukao oštricu iz njega. Iz rana mog oca počela je da šiklja krv kao posledica pokidanih arterija u njegovom grudnom košu i plućima. Smrt je po njega došla momentalno i njegovo beživotno telo palo je ispred mene na travu. Ninja me je pogledao njegovim crvenim očima i okrenuvši se nestao.
Koliko god se trudio da zaboravim tu noć, to nije bilo moguće. Nova bol je usledila, ona emocionalna. Danima sam bio usamljen, pred toliko ljudi a sam. Sahranili smo mog oca na groblju u Shinrai campu uz najviše počasti. Nije mi bilo jasno šta se dešavalo dok sam ja psihički bio negde drugde, ali je bilo očito da je žrtvovao svoj život da bi produžio moj. Vođen tim mislima često su mi odzvanjale u glavi njegove poslednje reči. “Život je samo jedna igra, kraj je uvek isti.” Shvatio sam da ne trebam da zamaram sebe i vraćam se na stvari koje su se dogodile te noći. Postao sam imun na bol, a životu više nisam pridavao važnosti.
Bol nije toliko zabavna, ne za većinu ljudi, ali za mene je svakako jedinstveno osećanje. Fizička ili emocionalna, to je senka svega što želim u životu, rezultat onoga čega se nadam, i veliki stvaralac snage. Od boli i mojih neuspeha ja učim da budem bolji, jači, veći nego što sam bio juče. Bol je tu da mi kaže kada sam nešto uradio pogrešno, ona je učiteljica, vodič, neko ko je uvek tu da me ugreje i izazove da je prebrodim. Ja u boli pronalazim dosta dobrog.




Work Hard, Think Fast & You Will Last

Under wandering stars I grown, by myself but not alone:


Bojiš se umiranja? To me samo zasmejava.

O Chari:
Ime: Chara Fujimoto
Godine: 26
Visina: 170cm
Težina: 55kg
Krvna grupa: B
Hobi: Čitanje, Pevanje i Sviranje žičanih instrumenata
Omiljena hrana: Pica sa dosta sira
Ne voli: Nasilje

Opis: Chara je sin Kanede Fujimota i bratanac Iawa Fujimota koji više nisu u životu. Jako je suicidalna ličnost i uvek radi nešto opasno. Kao rezultat da je bio izložen mučenju, njegovo desno oko izgubilo je boju a njegov nervni sistem izgubio je osećaj za bol. Sam tvrdi da život nema vrednost, ali sa druge strane ipak traga za nečim. S obzirom na to da se ne boji smrti, život tretira kao igru.
taj Čet Mar 01, 2018 10:59 pm
avatar
Jounin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000


Fragmenti sećanja:


Rei. Letnje dete koje nije bilo spremno za zimu i njen surov jaz koji nosi sa sobom.

To vreme, pre nekih dvadeset i nešto godina, nije bilo najidealnije za rođenje deteta. Naime, majka ostade sama zbog očevog zadržavanja na nekoj prokletoj misiji. Zima dolazi, treba se snalaziti. U tom okruženju, mojoj majci nije bilo lako, a oslonac je videla jedino u sebi. Znala je ona da mora istrpeti to da bi porodica stala na noge. Ljudi vučje prirode morali su se prilagoditi ostalima jer njihova loza oduvek je bila istrebljivana od strane ovih ili onih. Njena porodica odabrala je da postupa pametno i adaptira se. Posao je krenuo, mic po mic.

Ne sećam se svog života do neke pete godine. Pojedine slike ostale su mi u glavi, i one se katkad pojave ali i za njih je potrebna asocijacija. Ne mogu reći da sam imala loše detinjstvo, jer šta uopšte dete zna  u tim godinama, nego da se igra, jede i spava. Reklo bi se da su me mazili i pazili, verovatno zato što sam bila jedinica i žensko dete. Imala sam svu slobodu sveta, bez pritiska i nametanja želja ili nekakve ambicije.
Bilo bi suvišno prepričavati život. Smatram da je to moja stvar i u potpunosti irelevantna za konačan opis. Ono što jeste oduvek na prvom mestu za mene jeste introspekcija sebe i promena kroz vreme.

Delovi iz dnevnika koji nikada nije redovno vođen:

Septembar 174.godina PK - 8 godina

Danas je moj tata otišao u nekakvu daleku zemlju. Mama kaže da neće dugo ostati i da samo treba da napravi nekakav posao. Malo mi nedostaje. Nadam se slatkišima i igračkama koje mi je obećao. Mama je rekla da idemo da vidimo nekakvog slikara koji dolazi u kamp. Jedva čekam! Ja ne znam lepo da crtam ali mama kaže da mi možda taj slikar može malo pomoći da budem bolja ako ga lepo zamolim. Mislim da se stidim i da ja to ne mogu.

Maj 180.godina PK - 14 godina

Konačno sam skupila vremena da malo piskaram. Ujutru trening, kasnije učenje. Postajem sve bolja u streljanju ali mislim da to nije za mene. Više volim da se udubim u čitanje. Tata mi je doneo brdo knjiga. Pre neki dan mi je prišao neki stariji dečak da mi pomogne oko zatezanja luka. Odbila sam ga, stvarno je bio čudan. I te svetlo plave oči... Ne znam, ne treba mi pomoć. Naučiću sama. Sensei je tu za to, pitaću njega. Akademija stvarno ume da dosadi, toliko prežvakanih lekcija i urađenih tehnika. Bar da idemo na nekakav izlet, ali ovako, zaspala bih svakog časa. Volela bih da ima više devojčica u našoj generaciji jer se osećam pomalo usamljeno. Zato i ne pričam mnogo sa dečacima.

Avgust 184.godina PK - 18 godina

Danas sam napunila osamnaest godina. Majka i otac se sele, samo privremeno. Ostavljaju mi da vodim posao i snalazim se kako znam i umem. Sve ispite sam položila, uskoro bi trebalo da idem na misiju. Nisam nešto uzbuđena, biće kao i uvek. Ono što me muči već neko vreme jeste moja zatvorenost. Kao da ne umem da se izrazim. Bez autentičnosti, sasvim obična. Skoro i da se ne bavim umetnošću kao nekada. Vreme me ubilo. Biće da treba da se prilagodim i pozavršavam sve poslove i obaveze. Želje stavljam sa strane na neko vreme. Upoznala sam neke stvarno sjajne ljude, mada nisu mojih godina. Kako je u ovom periodu važno da komuniciram sa što više njih, češće se krećem po nekim važnijim mestima u kampu. Osećam se ispunjeno i umorno, nema mesta za druge emocije.

Otac se razboleo i leči se. Majka mu pomaže i s njim je, a ja, jedinica, čamim u mestu gazeći sve da bih jednom uspela. I čemu sve to? Zarad lagodnijeg života i nekakve sreće. Al' ne ide to, treba samo zažmuriti. Nemam nikakav uticaj na to i to ume da zaboli. Odavno ne plačem, nisam mala, no u nekim trenucima kada si sam, niko te ne gleda, daješ sebi oduška i prodišeš. Pa samo nastaviš, kao da se nije ništa desilo i ti ništa ne znaš.

Kako sam rasla tako sam i birala šta ću raditi u svom životu. Nekako sam i sama sebe zamislila u onom putu: trenirati, učiti i unapređivati se ne bi li jednog dana bila dobar vojnik iliti shinobi. Zaista, verovala sam da je to najbolje za mene. Posao koji sam vodila bio je kao neki dodatni prihod. Imala sam ja i ciljeve i hobije. Kuvanje, pisanje, muzika, ples, čitanje, snovi o putovanju svetom, o kreativnom radu i šta sve ne. Valjda te to uhvati kad si mlad i zelen, još neiskusan. A oko tebe niko da te posavetuje da to baš i neće biti tako. Posmatraju te a u očima im vidiš onaj pogled koji govori: džabe se nadaš. Zna se šta je ovde prioritet. Ako nisi oružje koje će služiti za dalje, od tebe nema napretka.

Kako u svemu treba naći nešto dobro, tako sam se i ja trudila da pronađem sebe u svakoj sferi. Nekoliko godina kasnije, nova titula - šef policije. Mislim da je to bila velika promena za mene u tom trenutku, ali ne zbog nekakve titule i takozvanog ugleda, već zato što sam shvatila šta ću konačno biti. Isprva, zamisliti vučicu koja zavodi red u kampu za mene je bilo nemoguće. Poznavala sam sebe i svoj stav i činilo mi se da sam stroga jedino prema sebi i da neće ići baš glatko. Kako vreme prolazi, sve se dovodi u red. Imam podršku meni dragih ljudi, a pored toga moji roditelji se vraćaju, živi i zdravi. Onaj dečak koji mi je pre nekoliko godina nudio pomoć sada mi je najbliža osoba. Doduše, naše prvo upoznavanje bilo je na mostu gde sam ga gurnula. Veoma damski, znam. Ali čudno je kako su nam se putevi tako ukrstili, iako sam ga isprva zaista sumnjičavo posmatrala. Čak i sada, kao i tad, ume da me iznervira i najradije bih se iživljavala nad njim, ali onda mi ona druga, ljudska strana i razum proradi i vrati me u realnost gde nema ništa od toga.

Nikada do sad nisam razmišljala o ljubavi kao takvoj. Manjak toga odrazio se na moju ličnost koja se formirala s vremenom. Zar se o tome uopšte pričalo? Potpuno nepoznat pojam za mene. A eto, on je sad tu. Yuichi Jin. Ne znam ni sama kako ga posmatram, osećam se kao dete koga je onomad bilo sramota da priča o slikanju kao o nekoj strašnoj stvari. To je prvi put da nema kontrole koju sam uvek pokušavala da zadržim.

Ono na šta sam najponosnija jeste što sam uspela da prebrodim svoje strahove i nesigurnosti o kojima nije bilo reči do sada. Uvek je postojala ta neka misao da nisam dovoljno dobra i da mora to biti savršeno. Ja, moj rad, moje ponašanje. Svaki detalj u skladu sa svime. To je ono što mi je crpelo snagu i energiju a iz čega sam se dugi niz teško izvlačila i ponovo uvlačila. Samokritika i osuđivanje dovele su do granice gde nisam cenila sebe. A šta je u stvari bio ključ za to? Pozitivno razmišljanje i naporni treninzi? Nikako. Bilo je samo potrebno pustiti da sve teče. Ne razmišljati toliko, ne posmatrati sve sa stavom: a šta može da se ispravi? Živeti u sadašnjosti i prigrliti sebe. Zavoleti sebe a potom i druge.

Znam ja da ovo nije idealan svet i da će se možda zaratiti. Ovakve misli možda mi i nisu dozvoljene, rezervisane su za mir. No sve do trenutka dok nisam stvorila sebe, dala sebi okvir i pečat, ja nisam mogla biti ni dobar shinobi, vođa, prijatelj ili bilo šta drugo. Ovo je moja priča i moj put. Netipičan za jednog ninju. Ali pre svega i na prvom mestu, niko od nas nije ninja no običan čovek koji ima osećanja i potrebe. Biti čovek, to je moj cilj.

U kratkim crtama, ovo je priča o devojci koja je išla putem svih pravila u onaj svet ninji, gde se bori i razvija, ide na misije, polaže ispite, upoznaje borbu, nesreću i sve one situacije koje prate shinobije. Sa druge strane, ovo je njen rast koji se spolja ne vidi, suština svega.



Always and forever
taj Čet Mar 01, 2018 11:51 pm
avatar
Jounin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000



Raneki Biografija:
Moja zivot je oduvek bio knjiga sa svetlim i sarenim koricama, ali mracne i tuzne sadrzine. Svi misle da je moj zivot bio srecan, svi misle da sam svakoga dana uzivao i da se nikada nisam trudio ni oko cega, jer ipak tu su sluge da me usluze zar ne ? Ali realnost nije bila takva, realnost je bila mnogo mracnija nego sto je iko od njih mislio. Moj zivot je propadao iz dana u dan, bas kao i ruza dok vene, veoma polako, ali krajni rezultat je bio ocigledan. Sada se sigurno svi pitate kako je moj zivot bio bas toliko los ? Sada se svi verovatno pitate kako je moguce da Senju ima los zivot ? Dobicete odgovore na sve u ovoj prici, prici mog zivota.
Rodio sam se, u prolece 171 PK. Bio sam srecna i zivahna beba, barem su tako pricali. Ne secam se sta sam radio u tom periodu, naravno, ali u jedno sam siguran - to je zasigurno bio jedini srecan period moga zivota. To je bio jedini period bez briga, stresa i problema. Ali, sada vec dolazimo do malo mracnijeg dela moje proslosti, tacnije vreme kada sam imao samo 6 godina. Moji roditelji, Yashuro i Mie Senju, su smatrali da ja nisam dovoljno dobar da budem clan njihove plemenite porodice. Razlog tome je sto sam kao decak uvek plakao zbog bilo cega, cak iako je to neka skroz nebitna stvar. Zeleli su da ja postanem Kage Shinrai kampa jednoga dana i zbog toga su me maksimalno forsirali i terali me da svaki dan treniram. Nabavili su specijalnu grupu nindzi Yamanaka klana koji su me ubedjivali da su osecanja nasa slabost i da bi trebao da izbacim to iz glave jednom za sva vremena. Oni su unistavali moju psihu svakoga dana, usadjivali su mi svakave ideale i razmisljanja svakog bozijeg dana. Tu je takodje bila grupa skupolacenih sensejeva koji su me trenirali da postanem snazan nindza. Medjutim njihovi treninzi su bili nesto sasvim drugo, njihovi treninzi su bili previse za jedno dete od samo 6 godina. To je bilo nesto, sto prosto nisam mogao da podnosim, ali morao sam. Niko me nije pitao da li to zelim, morao sam da radim sve sto bi mi oni rekli, prosto sam morao. Razlog tome je bio strah, strah me je naterao da radim stvari koje ne zelim, strah mi je unistio zivot.  Spavao sam i jeo sam samo kada je to bilo bas previse potrebno i niko me nije pitao da li sam gladan ili da li sam umoran. Negde u tom periodu se rodila i moja mladja sestra. To je bio najsrecniji dan u mom zivotu. Zakleo sam se sebi tog dana da cu je cuvati ceo svoj zivot i da cu joj pokazati lepe stvari koje zivot pruza, zato sto sam pomislio da ce i ona morati da prodje kroz ove treninge, bas kao i ja. Ali cak iako je ceo period moga treninga bio proveden u bedi imao sam jednu svetlu tack u zivotu, a to je bila bas ona, moja sestra. Roditelji su joj dali ime Daruky. Iskoristio sam svaku mogucu priliku kada nisam na treningu da budem sa njom. Najvise sam voleo da je vodim u Sakura Park i da joj pricam razne price. Tokom svog treninga sam dobijao slobodno vreme, koje sam rado provodio za njom. Dogadjalo se takodje da je dolazila i nasa tekta, Airin Senju. Za razliku od ostalih tetki, ona je veoma volela da me maltretira svaki put kada bi bila tu. Razloga nije imala, mozda je to radila cisto kako bi svoj bes iskalila na nekome, na nekome ko nije u mogucnosti i koji ne sme da se odbrani. Roditelji su ignorisali to, smatrali su da cu tako ojacati. Majka je uvek bila na mojoj strani, ali ona nije mogla da spreci sve to zbog mog oca, koji je drzao glavnu rec u kuci. Airin me je bezbroj puta nazivala ruznim imenima, ponizavala pa cak i tukla. Sve to sam bio primoran da istrpim, ipak nisam mogao da biram. Trening je trajao cak 6 godina. Sa mojih 12 godina sam mnogo napredovao, moje nindza vestine su se veoma usavrsile i uspeo sam skroz da potisnem osecanja. Osecanja su idalje bila tu negde, ali sam ih ja potpuno ignorisao. Svakog trenutka sam cekao da nateraju Daruky na ovaj strasan trening, planirao sam cak i da pokusam da je spasim ako dodje do toga, ali to se nikada nije desilo. Roditelji su jako voleli Daruky, zato sto je bila bas onakva kakvi su oni zeleli da bude. Pametna, snalazljiva, jaka i lepa, imala je sve atribute da postane odlican vodja, odlican Kage ovog sela, za razliku od mene. BIo sam srecan veoma zbog nje sto se dopala roditeljima i sto ne mora da prolazi kroz sve ono kroz sta je i on. Roditelji su jednom prilikom izjavili da ne ocekuju nista od njega i da ce verovatno prekinuti sa treningom. Ali to se nikada nije dogodilo, trening nije prestao samo je postao jos gori. Krenuli su cak i da ga monstruozno prebijaju svaki dan, a Raneki je to samo trpio kao da nije nista, kao da je navikao na sve to. Jednog dana mu je bilo dosta svega i zeleo je da razrezi stvar sa roditeljima jednom za sva vremena. Otisao je kod njih i sav svoj gnev je preneo na svog oca. Njegov otac ga je te veceri proterao iz klana zbog "neposlusnosti", i zapretio da nikome ne kaze da ga je on licno proterao, nego da je on pobegao iz klana. Njegov otac je takodje rekao da ce reci Daruky da je on otisao uopste ne misleci na nju i ako Raneki nesto pokusa da uradi protiv toga, da ce biti gadnih posledica za Daruky. Raneki je te veceri otisao iz svog klana. Dugo vremena je proveo u kampu na ulici, zato sto mu njegovi nisu obezbedili cak ni krov nad glavom. Ali na ulici je naucio dosta stvari, naucio je kako da zivi i naucio je sta je zapravo zivot. Radio je razne poslove i uspeo je da kupi jednu pristojnu kucu za sebe. Njegove prve veceri u kuci je shvatio da je ovo kupio potpuno sam, bez icije pomoci i zakleo se tog dana, da ce dokazati svima, svima koji su ga ponizavali i sputavali, da je sposoban da uradi nesto u zivotu i da nije beskoristan. Trenirao je svaki boziji dan u sumi Honshu pored njegovog omiljenog drveta. Sati treninga i borbe su se isplatili i postao je konacno nindza. Nasao je svoj tim sa Taiseiem, Todorokiem i sensejom Kinom. Po prvi put se druzio i komunicirao sa ljudima bez straha da ga svakog casa neko moze udariti ili poniziti. Todoroki i Taisei su bili njegovi najbolji prijatelji sa kojima je stalno provodio vreme, bilo to vreme provedeno u restoranima i kafanama ili vreme u treninzima ili na misijama, bilo im je jednako zabavno. Ali to se sve raspalo kao i svaki drugi lepi period u njegovom zivotu. Todoroki je misteriozno nestao, Taisei je otisao na sever a njegov sensej ostavio ceo tim i radio neke vaznije stvari. Nakon sto je postao chunin, Raneki je dobio svoj tim sa Harukamiem, Boom i Robin. Pokusavao je da bude najbolji sensej, iako mu mozda i nije najbolje islo. Medjutim naucio je Harukamia vaznim zivotnim lekcijama i ucinio je da postane mnogo zreliji nindza. U njegovom zivotu se u tom periodu pojavila i Boa. Ranekiu je po prvi put neko rekao da ga voli i on prosto, cak iako je bio sensej, nije mogao protiv emocija koje su ga tada obuzele. U njohovoj vezi je postojao problem koji je bio posledica strasne proslosti. Nije mogao da prikazuje svoja osecanja. Osecao je svim srcem ali nije znao kako to da prenese, kako da prenese da je bas toliko puno voli. To ga je ubijalo svaki dan, ali nije zeleo da joj kaze, zato sto je smatrao da ce ona tada pomislit da je on slab. Raneki je po drugi put u zivotu osetio tako snazno osecanje za nekoga. Prvi put mu je bilo za njegovu sestru, Daruky. Zbog nedostatka emocija, Boa je otisla za drugoga, sto je bilo i ocigledno. To je bio Ranekiev najveci udarac u zivotu i to je bila ona kap koja je prelila casu. Kada se sve ovo nakupi do sada, dobija se potpuni slom Ranekia. Bio je unisten, slomljen, nije zeleo da nastavi... Ali tada se dosetio da je on ceo zivot samo bezao od svih svojih problema i nikada nije zeleo da se suoci sa njima. Tada je Raneki ustao iz mrtvih i napravio veliku promenu. Izbacio je ovoga puta potpuno osecanja, gledajuci samo na svoj zivot i na sebe. Povukao se u sebe maksimalno i nikome vise nikada nije dao da mu pridje. Njegov novi zivotni put tada, je bio da se osveti zivotu i da on bude taj koji ce zadati udarac zivotu. Shvatio je da strah ne vodi nicemu i da u ovom svetu mozes uspeti samo ako si pokvaren isto kao i zivot. Taj dan je bio preporod za Ranekia, njegov novi pocetak. On je sada clan ANBU jedinica u kojima je planirao da izdominira i pokaze ovoga puta svima da su pogresili. Raneki je odlucio da ce promeniti ovaj nindza svet. Raneki zeli da ucini da ovaj nindza svet postane svet u kome osecanja nece postojati...zato sto je smatrao da osecanja cine ljude slabijim.
I dok poslednja latica sveta pada na mirnu reku, otkucaji sata idalje teku, otkucaji sata do vremena kada ce Ranekiev svet postati realnost.
A u tom svetu, ce preziveti samo oni...oni sa maskama...

taj Uto Mar 06, 2018 10:56 pm
avatar
Admin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Srednjovekovna literatura - žitije svetaca. Svi se nesto pate i muce, kristalne oci i interaktivni vetrovi. Naruto Cringe Way.

Reina prica se istice odsustvom veprova, nepoznatih ninji i uz neke lepe opise guranja neka posebna najbolja je po meni. Makishima i Raneki su me razocarali, Chara iznenadio (zahvaljujuci lepom citanju). Hanzo je vise pokusavao da prica sa citaocem nego da isprica biografiju. Ostali su legit nepismeni (izdvajam Sakona i Riomarinda kao pobednike gramatike). Adminka ce dovrsiti, ali sem Rei i Fujimota price su za mene bile lose.

Vise srece u Spring Contestu!


(Stanjo Shoton ninje nemaju kristalne oči)
taj Uto Mar 06, 2018 11:33 pm
avatar
Admin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Nasumične kritike svih učesnika i proglašenje pobednika



Kazumi – Još jedan Sasuke wannabe. Klasika, roditelji ripnuli, brat mu ima leukemiju, sifilis, keba krabu i vrv AIDS.

Riomarindo – wtf imena, matorci mu se spanđali na žurci, okej, nmg ja ovo.

Suzaku - Prilično interaktivan, loži se na sotonu i te čudne stvari, svoj će život dati za teški metal pravi.
Pazi ovo: „Skakao je sa drveta na drvo,i posle 50 metara skakutanja skocio je na pod i krenuo peske penjati se na drvo.“ ... a posle toga...
>>>>> OVO <<<<<

Naša Draga saveta Hatori Hanzo – 4 pasusa kuknjave, 1 pasus vredan čitanja potom još 3 nedefisinana. Volela bih da mogu tako sočno da opisujem vetar kao ti. <3

Bezimeni nevidljivi ninja jinchuriki wannabe aka Stefke šizofreničar, možeš li mi objasniti kako misliš da ste ti i tvoj drugar postali neka vrsta „simbioze“? Hvala unapred.

Sakone, Sakone stavi tačku. Sakone stavi tačku zaboga. Sakone ceo pasus ti jedna rečenica. Odustajem.

Makishima, naša draga anoreksinča bubalica. Another Sasuke wannabe. ZAŠTO ZABOGA VEPRE, ŠTA UČINI OD ČOVKA AAAA NEEEE!??!?!

Stanja – Još jedan Shoton korisnik, koliko vas je... „Potice iz loze Soton klana sa kristalnim ocima, koje su vrijedile bogatstvo na crnon trzistu.“ Ovde si me izgubio. Šteta što je to bila prva rečenica. Da ti nisi pobrkao Shoton i Uchiha klan?

Chara Fujimoto – AH TA BOL. ZAŠTO, ZAŠTO?? Ne sećam se prvog dela priče preterano, jer je Branislav počeo da viče HURIII HURRIIIII.


Zašto si odma na početku otkrio kako će tvoj lik završiti? Zašto Sad
Pazi sad ovo...
Mogao bi da mi zasviraš malo pre spavanja, znaš da me to opušta. Bila je to omanja akustična gitara prilagođena mojoj veličini tako da sam lako mogao da je nosim na mojim leđima svuda za sobom. Bio sam obdaren za muziku ali nažalost nisam umeo baš lepo da pevam.  MMM SUGAR DADDY. KAWAII. Na momente imam osećaj da čitam članak sa vikipedije.
I naravno, rečenica koju smo svi čekali.  >>>>

Rei – Ovaj post je toliko bolesno dosadan, da je pobedio, jer nisam uspela da nađem nijednu stvar oko koje bih mogla da je zaebavam. Congratz Kartz.

Raneki – Videh da ti je sve 1 pasus pa sam odustala, mada sam čula komentare kako si krindž master wannabe, SAMO JEDAN MOŽE BITI MASTER, A TO JE BRANKICA!


Znači rangirani ste ovak': (samo prvih 5)

1. Rei
2. Chara
3. Makishima
4. Hanzo
5. Raneki
taj Sre Mar 07, 2018 2:16 pm
avatar
Admin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000


Rei   - 10 poena
Chara  - 8 poena
Makishima  - 6 poena
Hanzo  -  4 poena
Raneki  -  2 poena


Trenutno stanje na tabeli.

Ja nakon savetovanja sa Daruky sam odlucio da ponistim ono glasanje (bolje nego da diskvalifikujem igrace). U nastavku teme mozete napisati svoj glas npr :

Moj glas ide Makishimi.

Mozete obrazloziti, ne morate. Tako cete svi imati uvid u broj glasova i sve ce bude regularno.


Sto se tice objasnjenja koleginice, imala je za nameru da na smejuriju odgovori smehom. Kako god da ne bi mislili kako je to procenila "ofrlje", svako ko pozeli dobice obrazlozenje svoje pocizije i mana u njegovoj prici.

Raneki obrazloženje:


1. Uvod, razrada , zaključak

Treći razred osnovne škole. Ne zelim ni da komentarišem to.

2.  Redukcija teksta :

Moja zivot je oduvek bio knjiga sa svetlim i sarenim koricama, ali mracne i tuzne sadrzine  - vec viđene kliše reči.

Umirem iznutra pomozite mi kliše.

3 retorička besmislena pitanja koja nemaju razlog da budu tu.

Dobicete odgovore na sve u ovoj prici, prici mog zivota.  - No shit Sherlock
Nakon 34 reči koliko si opisao svoje rođenje govoriš : Ali, sada vec dolazimo do malo mracnijeg dela moje proslosti. -Interaktivan preskok.

Roditelju su smatrali da nisi dovoljno dobar da budes član porodice, ali su zeleli da budes kage kampa ??? (kage btw uopste ne postoji u to vreme vec savet ljudi koji vode sve poslove).

Sveto dete koga su mučile proklete Yamanaka ninje. - MC koji pati svoje detinjstvo kliše

Oni su unistavali moju psihu svakoga dana, usadjivali su mi svakave ideale i razmisljanja svakog bozijeg dana. - Dana kažeš ?
Razlog tome je bio strah, strah me je naterao da radim stvari koje ne zelim, strah mi je unistio zivot. - hoćeš li prestati da plačeš je**no i dati mi nešto kršteno da pročitam?

Zakleo sam se sebi tog dana da cu je cuvati ceo svoj zivot i da cu joj pokazati lepe stvari koje zivot pruza - Incestuozno, pogrešno i interaktivno za dete od 6 godina

Dogadjalo se takodje da je dolazila i nasa tekta, Airin Senju. Za razliku od ostalih tetki, ona je veoma volela da me maltretira svaki put kada bi bila tu


Roditelji su jako voleli Daruky, zato sto je bila bas onakva kakvi su oni zeleli da bude . - Više vole siblinga kliše.



Roditelji su jednom prilikom izjavili da ne ocekuju nista od njega i da ce verovatno prekinuti sa treningom.  -Konacno odustase..



Ali to se nikada nije dogodilo, trening nije prestao samo je postao jos gori. - Am.. Bejtali te ?



Krenuli su cak i da ga monstruozno prebijaju svaki dan,  - Ma daj... Podavismo se xDDD



da ce biti gadnih posledica za Daruky. - Pa valjda je vole wtf..




Radio je razne poslove i uspeo je da kupi jednu pristojnu kucu za sebe. - Znas ti koliko kosta kuca, štas radio sa 12 godina leba ti ?


 i zakleo se tog dana, da ce dokazati svima, svima koji su ga ponizavali i sputavali, da je sposoban da uradi nesto u zivotu i da nije beskoristan.  - Naruto Kliše



Prvi put mu je bilo za njegovu sestru, Daruky. - Ponavljanje




Nije zeleo da joj kaze, zato sto je smatrao da ce ona tada pomislit da je on slab.  - Naaaani ? 



Boa je otisla za drugoga, sto je bilo i ocigledno. To je bio Ranekiev najveci udarac u zivotu





Tada je Raneki ustao iz mrtvih i napravio veliku promenu.  - Iznenadna samoodlučnost MC-ja kliše.




I dok poslednja latica sveta pada na mirnu reku, otkucaji sata idalje teku, otkucaji sata do vremena kada ce Ranekiev svet postati realnost. 

A u tom svetu, ce preziveti samo oni...oni sa maskama...  - E ja znam sta je i metafora da se zna. Majndfak zacin da se uprzi pricica. 




3. Ukupan utisak


Roditelji i njihove akcije su vrlo upitne, ne postoji konzistencija u njihovim odlukama i njihovo ponasanje kao naslednika Ashurine loze je krajnje nelogicno.


Prica se svodi na plakanje, ne postoje zanimljivosti, nije pitka i dosadna je. 

Malo su mucili lika pa se trgao pa opet malo mucili pa opet malo trgao i tako sve u krug.

Na kraju lik zeli da ubije osecanja ? #idemo, a šta je sa sestrom wtf ?

Gde je povezanost sa roleplayom ? Zivis sa Daruky , Senju Castle bilo sta ?

Krindz cu za tebe da klasifikujem kao upotrebu vec vidjenih kliše stvari bez ulaganja nekog truda u pricu. Ne kazem da neko mora imati super interesantno detinjstvo ali kada je dosadno kao ovo (vecini ljudi u Naruto svetu svakako jeste) onda pricu ispunite detaljima kao Rei.

Bice bolje sledeceg puta na Spring Contestu. Mozda si sada uslovljen jer si vec negde pisao proslost tvog lika ali kada bude neutralna tema bice bolje. Savetujem ti da procitas pricu tvog idola Dantea i skontas da lik ne mora da prolazi kroz patnje svetaca da bi dosao do prosvetljenja. 


Dante Story - New Generation Sharingan Idol:


        ~PUKI~
     
       (memoari za Andrijanu-po istinitom dogadjaju/dokumentovano)



   - Rodio se kao sasvim mali veprić u Šervudskoj šumi.Izuzev toga da se zove Puki nije znao ništa više što je i razumljivo za male divlje prasiće u tom uzrastu.Puki sa jos dvanaestoro braće, sestara, mamom, tatom i ujka Draganom sa Radine bare, nije bas provodio srećno detinjstvo.Oca zapravo nikada nije ni upoznao, samo je kazu jednog dana nestao i nije se vratio.Kruže glasine da je završio na skeli u Njemačkoj.Jos behu ona stara vremena u kojima nije bilo lako biti trinaesto prase, pa shodno tome kao jako mlad Puki je starom crvenom krpom na bele tufnice vezao nesto hrane, stvari i u ofucanoj koznoj jakni napustio je dom.Ubrzo otišao i korak dalje napustivši Engljesku koju i onako nije voleo zbog sve te kiše, prisećao se kako je ujaka vadio iz kanala kad voda nabuja, posto ne znam da li sam pomenuo stari Dragan je strašan alkoholičar...I tako Puki je brišući te slike prošlosti vozom kao i svi gasterbajteri normalno zapucao ravno za Njemačku.Papcima se spustio ni manje ni više nego na Želežničku stanicu u Berlinu, kupio burek i novine i zaputio se kroz ulice.Marširale su gradom nebrojene čete vojnika i razglasi su grmeli unaokolo odsečno prenoseći nekakve krčeće poruke, no Pukija to nije svrbelo ni 2%, on se provuce kroz neku usku uličicu.Primeti jedva zaprljane prozore nekakve krčme i u nju udje.Zatvori za sobom loše podmazana vrata i zagega se do šanka pošto ga opi težak sloj duvanskog dima koji je ispunjavao prostor.Na to njegovo teturanje šanker dodade:"Ne sluzimo pijane goste", na šta ostatak kafane satrešta od smeha.Puki se konacno uhvati šanka i pribra se na trenutak."Reci mali, šta trebaš?"."Sobenz zi bite?"(nekako promrmlja)."Pričaj bre na Engljeskom mali, naši smo u pizdu materinu".I tako uz smeh, sporazumeše se i pošto je drmnuo čašu mleka Puki ode na spavanje.Prve veceri vukla ga je nostalgija za domom al ubrzo bi se naljutio na sebe što uopšte misli na tu otrcanu šumu,majku koja mu nije dala da **** i braću i sestre koji su ga smatrali traljavim i šuntavim.Vratiće se on kući sa mečkom!Zakleo se i ubrzo zahrkao.


  -  Sutradan se spustio sa sprata birtije odmoran i motivisan da uspe.Pojeo jedan burek bez jogurta sto je bio veliki pokazatelj njegove spremnosti i potom je krenuo u nove pobede.Te 1939. godine to januarsko jutro niko zivi izgleda nije bio zainteresovan da primi radnika, čak ni Momo ribar krupna industrijska zverka kako mu rekoše na pijaci , ne traži radnike ovih dana.Razočaran krenu nazad u prašnjavu krčmu i u jednoj od zamračenih uličica neko ga ošinu po njušci, začuše se odsečni nacistički pozdravi nerazumni za njega.Proveo je veče u jednom od štabova gestapoa i dobro termički obradjen pojavio se u krčmi sutradan.Prišavsi šanku gazda mu nasu mleko na račun kuće i stade naspram njega."Pa sta ovo bi pobratime ako Boga znas?".Puki je rodjen tek nakon prvog rata, a u gradu je za zivota bio svega 2 puta te nikad nije ni saznao sta je to bilo  1914.,ko je Hitler i kompanija i slične stvari.Kod njega u selu smatralo se lošim govoriti  o lošim stvarima ,rece on to gazdi kafane te ovaj uputi jadno prase u sve sto bi trebalo znati.Očaran i istovremeno zgrožen pričama o Nacistima i ljudima koji su im se suprostavljali Puki je sedeo i pio mleko ne trepćući."Slušaj momak to sranje se opet sprema i ovde ako si došao nema više posla da radis do da budes uz onu glavatu svinju ili protiv njega,bez uvrede."Sav se zajapurio od besa."Opušteno ja sam vepar ,ne svinja" nasmejao se i klimnuo glavom u znak razumevanja."Uredu onda okrenuću neke brojeve pa ćemo razgovarati ujutru.".Oprao je kljove četkicom u svojoj sobi i privivši obloge na oteklu nješku nekako je utonuo u san misleći u šta se to upušta.Ko će ga znati možda mu je ovo životna prilika ipak je to velika i hrabra stvar, da ga pamte i da bude veliki pa to je oduvek hteo.Sa velikim osmehom sutradan je pokupio adresu na koju je trebalo da se javi i kroz snezno jutro nekako se odgegao do te napuštene farme izvan grada.Krzno mu se beše svo nakostrešilo od silnog mraza koji na trenutak beše udario.I ponovo strašan udarac po njušci, bam.Budi se vezan za stolicu u prostranoj i osvetljenoj štali,visoke tavanice i toplog poda prekrivenog senom."Ko si bre ti?"."bjauumgam(trabunjao je ošamućen poput pijanice).Gospoda oko njega su razmenila par pogleda i gestikulacija a potom ga polili kofom vode."Aaaaa Dragoljub, Dragoljub me šalje!"Kad je bio mali slučajno se zatekao pri seosokom trgu kada je jedan komšija osudjen na šurenje zbog kradje, to mu je ostalo kao česta moćna mora u glavi."Hladna je...", odvezaše ga.Ti si znači taj mali sto ga gazda šalje.Vidi ovako nekako su nam sva mesta popunjena, ali ima jedan starkelja koji bi u penziju i trazi učenika koji ce ga zameniti."A hocu li biti poznat?",upitao je prepun entuzijazma.Prisutni prevrnuše očima, "samo sedi i čekaj tu".Zivot mu je tekao tako brzo, a svaki novi dan nosio je velike korake za njega ali on se nije obazirao na sve to vec je nastojao da zivi za sebe pa kako god to izgledalo.Trgnuo ga je predivni miris nekakvog Bozijeg remek dela koji je dopirao izgleda iz improvizovane kuhinje.Pridigao se i prislonio uz poluodškrinuta vrata paralisan mirisom.Proviri za sekundu i kao opaljen strujom brzo se vrati nazad, srce mu zaigra, a noge blago zaklecaše.Prelepa mlada dama odevena samo u besprekornu belu kecelju, andjeoskog lica i golog dupeta, kosa joj se kao med niz ledja tekla.Puki zaliza kosu, isprsi se i udje u prostoriju.Devojka se okrenu ka gostu i zacudjeno ga je gledala dok je sav preznojan nastavljao da ponavlja, "aaaa,ovaaaj...ja sam Nikola.".Devojka se nasmesi njegovoj nespretnostni i u istom trenutku ga iznenada neko opali štapom po glavi."Ti li si taj Puki krv ti **** sto te čekam!Hoćeš i triper da zaradiš još pred obuku!?Marš ka stolici nazad!" Kao rafale ispaljivao je naredjenja i prekor nekakav krezubi čiča u kolicima.Puki sav izgubljen ispunjava komandu i okrenuvši se poslednji put ka devojci ona mu pokaza pločicu na kecelji,pisalo je Andrijan.



-    Svega uzjapurenog i nakostrešenog starac ga je izveo napolje, a malo prase ne nadajući se krenulo za stopama bivše legende medju internacionalnim agentima.I tako Puki se upustio u nešto ogromno i to je verovatno na opšte iznenadjenje bilo nešto u čemu se snašao kao riba u vodi.Nakon 8 meseci zavrsio je svoju formalnu obuku i tada na tom brdu iznad grada dobio je od starca savet koji ce ga kasnije odrzati kroz sve njegove avanture.On vise nije bio malo naivno prasence koje je lutalo ulicama novog grada, taj dugacak crni mantil na njemu , šešir i naočare.Kompletno je nalikovao na nekakvu senku, na vepra sposobnog na sve."Znaš sine dobar si, mozda i bolji nego što sam ja bio".Zakasljao se i odmahnuo rukom."Ali zapamti ako odaberes nekad pravi put, a kreneš pogrešnim, odabrao si pogrešan put...Ili tako nešto ne znam, mnogo je kenjao taj Aristotel".Zapali cigaretu."Ae, pali sad.Sranje je počelo idi i radi šta treba mali."Bio je to 1. setembar te godine kada je Hitler krenuo na Poljsku, dva dana kasnije cela Evropa ce se naći u ratu a Puki će biti već u Berlinu, u centru pakla."Razumem, čiča",reče i sav u crnom izgubi se i nestade.Sa organizovanim pokretom "Pukijevi veprovi"  infiltrira se skroz u sam rat.Uspeva naredne godine 10. maja da dovede Čerčila na vlast u Britaniji i da odrzi zapadni front.U jesen preko posrednika, Staljina upozorava na Hitlrovu operaciju Barbarosa, a spekuliše se u njegovim zapisima i saradnja sa odredjenim generalom Mihailovićem koga procenjuje kao najsposobnijeg vojnog komandanta koga je upoznao.



-    "Prelepa si".Dodiravao je rukama i kidao odeću sa Andrijan, ljubio je svuda po telu i mrsio njenu ravnu kosu.Onda bi se kao i obično trgnuo iz tog sna i našao se u nekakvoj rupi od hotelske sobe.Slično je bilo i one noći kada je uklonio Hansa Srumfbauera, vrhovnog komandanta SS snaga centra Vermahta.Hans je bojazljivo ulazio u svoju vikendicu sa jednom od noćnih dama primetivši da straža nedostaje.Ušao je i uzeo viski, dok je zenska osoba prelazila prstima preko ordenja mu na uniformi u nameri da ga skine."Ostavi mu nakit na miru(zaculo se od siluete zavaljene u mraku na drugoj strani prostorije), da bolje osmotrimo koliko toga nosiš za ubijanje dece Hans.".Iznenadjen prilikom spram njega komandant nasu jos jedan viski i preko stola ga posla svom sagovorniku.Mesec se u tom trenutku uvuče blago kroz prozor i pored dugačke cevi obasja i misterioznu osobu."Znači to ste vi, veliki Puki glavom i kljovama.Lepo je tako nonšalantno sedeti sa mišlju da ćete se živi izvući odavde".Nasmejao se i ispio viski."Mrtvi su Hans, tvoja straza, dezurni u štabu, a uskoro ćeš i ti osim ako te ova mlada dama ne spasi".Hans poblede u licu, a zenska osoba otrča kroz izlazna vrata.Puki se pridize i pridje ukočenom komandantu kačeći mu nekakvu kičastu ogrlicu oko vrata."Ciganska je, za srecu", nasmešio se.Opijen besom Hans potegnu za pištoljem,"ti prljava svinjo!"."Ispravka, ja sam vepar", ali Puki bi brzi.Nedugo kasnije Nacisti su se probili do Staljingrada dok ih je Pukijeva grupa jela iznutra, sam Puki je sa poslednjim divizijama odbranio na snajperu dalji prodor u SSSR i Nemci su morali nazad.Na trenutak sile osovine su se zaustavile sa svih strana nakon ličnog savetovanja sa Ruzveltom i odobrenja predloga za pokretanje overlord operacije koja će finiširati  6.juna 94' kada se savezničke snage iskrcaju na francusku obalu."Ispalo je dobro gospodine na kraju",upalio je cigaru."Molim vas zovite me Puki i ugasite to američko sranje".Ruzvelt baci i zgazi cigaru pomalo nervozan, "kako god, ovo je prošlo uspešno"."Ne pevajte pre slavlja presedniče, danas je dan D, potrdite se da ostane upamćen,ali po Nemačkom porazu", (napusti kapetansku kabinu).



  -  Hitler usporava, pojavljuje se mnoštvo unutrašnjih neprijatelja i pljačkaša nemačkog rajha."Koji je datum danas?", sedeo je u svojoj kancelariji pregledajući mape,planove, okrećući telefone."24.avgust, za tebe", Andrijan mu pruzi pismo, a on je uhvati nežno za ruku."Ljubavi još samo malo, još malo i gotovo je".Znala bi da se rasplače u tom iščekivanju kraja, on bi joj ljubio čelo od čega se branila i onda joj tako slatko-ljutoj brisao suze."Evo javljaju oslobodjen, Pariz!(Podigao je u naručje), Rusi drze istok i napreduju.Sad je vreme da završim sve ovo, Sovjeti će pomoći oslobodjenju Beograda, nakon ove stečene prednosti oslobadjanjem Krima.Sad je ostalo jos samo jedna stvar".Andrijan ga je gledala zabrinuto sa pitanjem "sta to" koje nikako nije moglo da joj isklizi sa usana."Odseći glavu zmiji", šapnuo joj je.1944 je i matična Nemačka teritorija je nagrizena i crvena armija hrli ka Berlinu.Hitler i dalje veruje u mogućnost pobede i salje veliku kontra ofanzivu na zapad koji nanosi saveznicima veliku stetu ali ipak zajedno uspevaju da se vrate i zaustave napad.Novanastalu situaciju koriste Rusi i prodiru duboko sa istoka.

    Moj dnevnik, poslednji unos:
Ovo je mozda vise pismo ili bolje rečeno testament za slučaj da ne prezivim ovo.
Nisam imao svoju zemlju, ali sam ziveo u dobrim ljudim i zelji da ih spasim,
ziveo sam za ovaj dan i uništenje zla.Ja, običan vepar iz male šume, trinaesto prase
uspeo sam u nečemu i hvala Bogu na tome.Andrijan moj najlepši cvetu, zoro i
ljubavi moja.Sećaš li se kako smo sekli tortu na tvoj 19. rodjendan i kako smo
maštali o nekoj maloj kući na obali mora, o deci, starosti.Žao mi je sto nije ispalo tako,
zao mi je što sam umro.Voleo sam te dugo u svakom pogledu koji ti je bio čudan i u pitanju
"zasto me tako gledaš?", ali znaš da moram ići.Seti se naše pesme, seti se zvuka slobode. Čuvaj se i kad ti je najteže, a ti zapevaj...
-Puki.




  -  Sam prodor i borba za Berlin nazvana je Berlinski rat.Puki se vec bio infiltrirao u grad i čekajući pravi trenutak krenuo je do zacrtanog mesta.Stepenice tamo,ovamo.Koja vrata, čuvar ili oficir i na kraju izmoren i krvlju zaprljanog mantila pojavio se pred tim vratima.Promenio je sanžer, repetirao pištolj i zakoračio unutar prostorije zatvarajući vrata za sobom.Izbledela prikaza okruglih naočara i drhtavicom koja je odavala stres i ludilo te prostorije.Izbledela koza i nakazan pogled ukazaše se posto Hitler okrenu glavu da osmotri posetioca."Ti si znači taj koji čisti moje lekare, pomoćnike, pljačka moje banke...SARADJUJE SA NEPRIJATELJIMA!Phh(odmahne rukom i spusti ton nezainteresovan) i onako je već gotovo, čak i ja sad to vidim".Adolf sede na sto i pogrbljen glasno izdahnu u sveopstoj tisini reči, čak su i meci prestali da fijuču na par trenutaka."Znaš, Puki ti i ja smo, hmm dosta slični.Mi vodimo, prate nas ,veliki smo, a oni su mali i na tome sve počiva, sve...".Vadi pištolj ispod mantila i otkoči ga."Mozda smo obojica u krvi i do ramena ali ti i ja(stegnu zube) ti i ja...smo nebo i zemlja(podiže pištolj i nanišani)."Možda si spasio Evropu i svet dečače, ali pogledaj kome si je ostavio!(besneo je)Ja Firer, ja sam onaj koga će se pamtiti dok je sveta, misliš da neće biti mojih naslednika!Ti si obično pseto koga se niko neće ni sećati koliko i bilo kog drugog mrtvaca na ulicama iznad nas!"Stavio je naočare, "samo su ljudi sposobni da sruše čudovišta, a hvala Bogu ljudi će uvek biti!".Povukao je obarač, a onda tajac i potpuno belo prostranstvo.Zvuk se izgubio i kao neka dečija pesma ispunila je sve.Uspavanka za mrtve.Topovi su utihnuli, a Berlin postao grad duhova sa Sovjetskom zastavom na njegovom vrhu.Sloboda kao da je konačno zamirisala, a kao vekovi da su prošli u paklu.No konačno točak vremena se konačno opet pokrenuo i budućnost je obećavala.Berlinski rat završen je 2.maja i Hitler je nadjen mrtav sa još nekolicinom neidentikovanih tela koja su brzo uništena, a smrt nacistčkog djavola okarakterisana je kao samoubistvo.Naredne godine amerikanci su bacili dve atomske bombe na Japan i time ih do kraja primorali na kapitalaciju 2. septembra 45' godine i konačnog završetka rata.O Pukiju istinskom heroju drugog svetskog rata nakon isteka odredjene cenzure u pisanju oglašavali su se mnogi.Pominjan je pod raznim imenima i posle pronalazenja pojedinih tekstova koje je lično pisao, istina o ovom heroju je zaživela.Izdavanje ovog teksta podržano je revolucionarnim otkrićem Pukijevog dnevnika koji sadrži slike i potpise mnogih istorijskih velikana čak i njegovo ovekovečemo poznanstvo sa Ivom Andrićem dok je ovaj radio u ambasadi u Berlinu.Tajna o ovom epskom heroju obelodanjena je i njegovo postojanje, jednog vepra je definitivno izmenilo tok istorije.Postoje spekulacije da je Puki ipak preživeo Berlin i da je uz Andrijan dobio svoje parče sreće na obali nekog jezera.Na račun toga govori i činjenica da je Pukijeva porodica obezbedjena nakon rata i da se njegov otac vratio nazad porodici govoreći o vremenu koje je prove u logorima i pod prinudnim radom i o čoveku koji ga je oslobodio, opis tog čoveka jasno je podsećao na njegov sina.Odgovoran je kako mnogi govore i za Ruzveltovu smrt sa opravdanjem da je krenuo Hitlerovim stopama bombardujući Srbiju gore nego nacisti, i zbog onakvog napada na Japan.I ostali velikani i vodje velikog rata ubrzo su "preminuli", a u svetlu novih dokaza Puki se nameće kao glavni odgovorni.Sumnja se da je ideja bila da očisti svet od potencionalnih novih Hitlera i konačno ode u penziju.U svakom slučaju ovim je dokazano da zemlja ima svoje heroje i oni pravi zapravo nikada ne umiru.

-------------------------------------------------------








-1912. Sa krstenja-



-Sa obuke, vreme nepoznato-




   - Razgovor sa Andrićem:
Poznavao sam tog melanhonlika čiste prirode, mislim da beše gospodin Ivo Andrić ambasador Jugoslavije u Vermahtu od 39'.
Preveo sam na njegov zahtev veliki broj naučnika Jevreja pa na kraju i njega samog
na slobodne teritorije.


-Dobro jutro gosn. Andriću, sedite popijte samnom.
-Da, hvala.Čaj molim bez šećera(seda naspram Pukija).
-Ono sa onim naučnikom, biologom prošlo je dobro(otpi viski)
-Dobro je da jeste, znate on je..(Prekinu ga)
-Nebitno ko je , sada je preko.Pišete li u svom ovom dzumbusu?(nasmesi se)
-Da (iznenadi ga pitanje), pomalo, koliko stizem, zasto pitate?
-Bio sam u skoro u Srbiji i video sam je.Velika blago zelena reka
ukrašena belim Bozanskim lukom na jednom delu.
-Vi govorite o Drini,o vezirovom mostu?(začudjeno)
-Biće da je tako(ispi do kraja i pridignu se), pišite o tome
za mene Andriću, voleo bih ga opet videti makar naslikanog i
slovima...(uzima jaknu i odlazi)
-Uredu, onda za vas o Drini i njenom mostu prijatelju(zamisljen ostaje
gledajući u mlak čaj u šolji).

Istina na poklon svetu.
                             
______________________________________



Prica ne mora biti proza. Moze biti poezija (ubacujem samo jer je moja lol) 

Pesnik NMS-a at its best:

O ljubljena i božanska sudbino !
Je li za mene staza ispleta već?
Da li ću goreti u večnu pakla peć ?
Ili ću tamo gde se On vin'o ?



Ako postojiš uopšte, večnosti draga,
da li ću kažnjen ja sada proći,
ako me putevi zli odvedu ka noći?
Da li ćeš prema meni ostati blaga ?




Ako me zloba nosi i dalje,
negde u duboke sene tamo,
hoću li na kraju plakati samo,
ili me to neko namerno tamo šalje ?




Reci mi. Molim te reci.
Put se predamnom sada deli.
Da li ću tamo, u predeo beli,
ili tamo gde su mi otišli preci ?




Smešno uistinu jeste.
Postojanje ovo mrtvo i nečisto.
Šta me iza zavese čeka, Pakao isto ?
Tamo gde gore ne prestaju da blješte.




Emocije onda da zaboravim ?
I duša će biti prazna ?
Znaš da mene onda sleduje kazna,
kada na kocku život stavim.




Souji Hakuoki Okita,
24. Decembar 247. godina p.e.m.



B. Š.
taj Sre Mar 07, 2018 8:21 pm
avatar
Special Jounin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj glas ide Stefkeu.






:Theme:

Gurren Lagan

ROW ROW FIGHT THE POWWA!









The one path you chose for yourself, is the truth of your universe.


taj Čet Mar 08, 2018 8:11 pm
avatar
Jounin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj Hanzu♥️


Always and forever
taj Čet Mar 08, 2018 8:25 pm
avatar
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj glas ide Pelletu tj. meni ja najbolji aaaaa... (ima kroz rp da se vidi da je moj brat lazirao smrt i meni glumio bolest)

E sada stvarno glas ide "Letnjem detetu" ili tacnije mucitelju slabih... Rei



:| ♛ |:

Kazuma's Theme:




Pasivne:


Pasivna 1:


#card227


Paivna 2:


#card267




~Failure doesn’t mean I have wasted my life; it does mean that I have an excuse to start over.~
taj Čet Mar 08, 2018 10:49 pm
avatar
Genin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj glas ide Rei, zasluženo na prvom mestu...




Work Hard, Think Fast & You Will Last

Under wandering stars I grown, by myself but not alone:


Bojiš se umiranja? To me samo zasmejava.

O Chari:
Ime: Chara Fujimoto
Godine: 26
Visina: 170cm
Težina: 55kg
Krvna grupa: B
Hobi: Čitanje, Pevanje i Sviranje žičanih instrumenata
Omiljena hrana: Pica sa dosta sira
Ne voli: Nasilje

Opis: Chara je sin Kanede Fujimota i bratanac Iawa Fujimota koji više nisu u životu. Jako je suicidalna ličnost i uvek radi nešto opasno. Kao rezultat da je bio izložen mučenju, njegovo desno oko izgubilo je boju a njegov nervni sistem izgubio je osećaj za bol. Sam tvrdi da život nema vrednost, ali sa druge strane ipak traga za nečim. S obzirom na to da se ne boji smrti, život tretira kao igru.
taj Pet Mar 09, 2018 10:20 am
avatar
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj Raneki-u
taj Pet Mar 09, 2018 7:57 pm
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj glas ide Rei !!!


taj Pet Mar 09, 2018 8:28 pm
avatar
Chunin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj glas ide Rei.
taj Pet Mar 09, 2018 8:59 pm
avatar
Special Jounin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Rei.. Najbolja, ali ni druge priče nisu loše..





&&&&&:

#card96 #card820 #card270
#card671 #card653

taj Pet Mar 09, 2018 11:06 pm
Genin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Moj glas ide Ranekiju
taj Sub Mar 10, 2018 3:15 pm
avatar
Admin
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Glasovi publike :

Rei : 10
Raneki : 8
Stefke : 6
Hanzo : 6


KONAČNI GLASOVI :

1. MESTO : @Rei  - 20 poena
2. MESTO : @Raneki - 10 poena
3. MESTO : @Hattori Hanzo - 10 poena

Čestitamo.
Sponsored content
Level:1

1000/1000

1000/1000

1000/1000

Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu